Ciklus - NE ZNAMO 6 - SLUČAJNOST

SLUČAJNOST

Slučajnost ne dolazi kada je zovemo

Ne verujem sasvim u slučajnosti.

Ali ne mogu da kažem ni da ne verujem u njih.

Problem je što se ponašaju čudno.

Kada ih tražim — nema ih.

Kada uporno očekujem neki znak, odgovor, rešenje ili čoveka koji će se pojaviti niotkuda i rešiti stvar — ništa.

Možeš danima da tražiš podatak.

Prevrneš internet.

Knjige. Arhive. Pitaš ljude. Postavljaš isto pitanje na deset načina.

Ništa.

A onda odustaneš.

Odeš da kupiš hleb.

Razgovaraš sa nekim o potpuno drugoj stvari.

Otvoriš knjigu koju nisi tražio.

I odgovor se pojavi.

Ne približan. Baš onaj koji tražiš.

Zašto?

Kada mozak promeni brzinu

Imam utisak da se slučajnosti češće događaju kada smo dugo i duboko usredsređeni na nešto.

Kao da mozak tada pređe u neki drugi mod.

Ne mislim na koncentraciju u kojoj sedim za stolom i ponavljam sebi:

Nađi! Nađi! Nađi!

Naprotiv.

Ta vrsta koncentracije često kao da sve zatvori.

Mislim na nešto drugo.

Nedeljama se bavim jednom temom. Čitam o njoj. Razgovaram. Pišem. Tražim. Nešto mi nedostaje, ali ne znam ni tačno šta.

Tema je već svuda u meni.

A onda prestanem neposredno da je tražim.

I počinju podudarnosti.

Naravno, za jedan deo toga postoji sasvim razumno objašnjenje.

Mozak je već pun materijala.

Povezuje podatke i kada mi toga nismo svesni. Pažnja nam se promenila. Primećujemo ono pored čega bismo pre mesec dana prošli.

To objašnjenje mi je sasvim prihvatljivo.

Ali ne objašnjava sve ono što me kopka.

Jer ponekad se odgovor ne pojavi samo u mojoj glavi.

Pojavi se spolja.

Spolja

Zazvoni telefon.

Javi se čovek sa kojim se nisam čula godinama.

Stigne pismo.

Neko u razgovoru slučajno izgovori prezime koje danima tražim.

Otvorim novine i naletim na vest o nečemu čime se upravo bavim.

Uzmem sa police knjigu koju nisam nameravala da uzmem i otvorim je na stranici koja mi treba.

Neko mi pošalje nešto ne znajući da to tražim.

Naravno da je moguće da su se sve te stvari događale i ranije, samo ih nisam primećivala.

Ali telefon ipak nije zazvonio u mojoj glavi.

Čovek je zaista pozvao.

Pismo je zaista stiglo.

Knjiga je zaista bila na toj polici.

Rečenicu je izgovorio neko drugi.

Tu počinje moja nelagodnost sa jednostavnim objašnjenjem da mozak samo bolje primećuje obrasce.

Možda.

Ali obrazac ponekad uključuje i druge ljude.

Sinhronicitet

Jung je za takva smislena podudaranja koristio pojam sinhroniciteta.

Meni je manje važno kako ćemo ih nazvati.

Više me zanima granica.

Jedna neobična podudarnost je slučajnost.

Dobro.

Druga je takođe slučajnost.

Treća može biti.

A deseta?

Stota?

Postoji li broj posle kojeg slučajnost prestaje da bude slučajnost?

Verovatno ne.

Jer koliko god nešto bilo malo verovatno, ako je moguće — može da se dogodi.

Ali naš problem je što nemamo milion svojih života da bismo napravili kontrolnu grupu.

Imamo jedan.

Ne mogu ponovo da proživim isti utorak, samo da ovog puta krenem drugom ulicom.

Ne mogu da proverim šta bi se dogodilo da nisam podigla slušalicu.

Ne mogu da vratim život na početnu poziciju i ponovim eksperiment.

Zato sopstvenu sudbinu statistički gotovo i ne možemo proveriti.

Imamo uzorak od jednog čoveka.

Sebe.

A onda se pojavio AI

Sa veštačkom inteligencijom stvar postaje još čudnija.

AI ume da pogreši.

Još gore, ume da izmisli.

Napravimo pristojan izraz i kažemo da je halucinirao.

Ali šta kada izmisli nešto što se kasnije neobično približi stvarnom događaju?

Ne mislim da AI zato vidi budućnost.

Mnogo je jednostavnije pretpostaviti da je proizveo verovatan nastavak na osnovu ogromne količine obrazaca na kojima je učio.

Ali upravo tu nastaje zanimljivo pitanje.

Šta ako je povezao nešto što ja nisam umela da povežem?

Meni rezultat izgleda kao proročanstvo.

Njemu je možda samo bio statistički verovatan.

A šta ako nije bio ni naročito verovatan?

Onda smo ponovo na početku.

Slučajnost.

Jednom sam za takve AI halucinacije pomislila da su možda fosili budućnosti.

Naravno da to nije naučna teorija. Ali izraz mi se i dalje dopada.

Jer fosil pripada prošlosti. A ovde bismo imali trag nečega što još nije nastalo.

Besmislica!?

Osim kada se nešto od toga slučajno dogodi.

Tada postane malo neprijatno.

Ko proizvodi značenje?

Možda je cela tajna u nama.

Svet proizvodi milijarde nepovezanih događaja.

Naš mozak ne podnosi haos i povezuje ih.

Od dve tačke pravi liniju.

Od tri — obrazac.

Od deset — sudbinu.

Moguće.

Ali postoji jedna začkoljica.

Čak i ako smo značenje potpuno izmislili, ono može da promeni ono što ćemo sledeće uraditi.

Vidim podudarnost.

Protumačim je kao znak.

Zbog toga donesem odluku.

Zbog odluke odem na neko mesto.

Tamo upoznam čoveka.

Taj čovek mi promeni život.

Dakle, slučajnost kojoj sam ja pripisala značenje proizvela je sasvim stvarne posledice.

Izmišljena veza postala je uzrok.

I sada više nije važno da li je na početku bila „stvarna“.

Ušla je u stvarnost.

Slučajnost ne dolazi kada je zovemo

Ipak, meni ostaje najčudnije upravo ono od čega sam krenula.

Kao da slučajnost ne voli da je tražimo.

Tražim li je — nema je.

Bavim li se dugo nekim pitanjem, napunim njime glavu, a onda ostavim otvorena vrata — počinje da ulazi sama.

Možda tada mozak samo postane dovoljno pripremljen da je vidi.

Možda prestane da traži unapred zamišljeni odgovor pa konačno primeti pravi.

Možda se ništa ne događa spolja.

A možda se ponekad događa i spolja.

Ne znam.

I upravo zato mi se slučajnost čini dobrim mestom pred sam kraj ovog ciklusa.

Počela sam od stvari koje izgledaju kao da moraju imati objašnjenje.

Za neke ga verovatno imaju.

Za neke ćemo ga možda tek pronaći.

A za neke možda postavljamo pogrešno pitanje.

Možda slučajnost ne postoji.

Možda postoji samo slučajnost.

A kako bismo, iznutra, uopšte mogli da razlikujemo jedno od drugog?

Ne znamo!