ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: KOKOŠKA

 

Moja sestra Svetlana je kao devojčica bila luda od ljubavi prema kokoškama.

Toliko ih je volela da ih je grlila.

Mnogo.

Jednu je zagrlila do smrti.

Od tada joj je bio zabranjen ulaz u kokošinjac.

Ja sam imala drugačiju dužnost. Imala sam krunilicu i krunila kukuruz za koke. To mi je bilo silno važno zanimanje. Kokoške su čekale ono što ja proizvedem, a ja sam, očigledno, bila deo ozbiljnog privrednog sistema.

Kod bake, tatine mame, kokoška je bila i nešto drugo: hrana.

Kada bi zaklali koku, nisam gledala. Ali sam dobijala svežu džigericu. Nju sam sama pekla, držeći je mašicama na starinskom kombinovanom šporetu. Naučili su me tačno koliko treba da je pečem da je ne prepečem.

Bila je delikates. Bolja od guščije.

Tada mi nije padalo na pamet da razmišljam o protivrečnosti između kokoške koju hranim kukuruzom i kokoške čiju džigericu pečem mašicama.

Dete takve stvari prima kao deo sveta.

Mnogo kasnije počne da postavlja pitanja.

KOKOŠKA JE DINOSAURUS

Ovde stvari postaju još bolje.

Kokoška je dinosaurus.

Ne u onom popularnom smislu: „ličila je na dinosaurusa“ ili „daleki je rođak dinosaurusa“. Ptice su jedina danas živa grana dinosaurusa, potomci teropodnih dinosaurusa. Dinosaurusi, dakle, nisu sasvim nestali.

Jedna njihova grana upravo čeprka po dvorištu.

Zato sasvim mirno mogu da kažem: danas ću da jedem dinosaurusov batak. A uz njega dinosaurusovo jaje.

Čovek je, izgleda, uspeo da od potomka strašnih teropoda napravi životinju koju tera sa kuhinjskog praga govoreći: „Iš, kokoško!“

To je prilično impresivna istorija civilizacije.

OD DŽUNGLE DO KOKOŠINJCA

Pre nego što je postala stanovnica našeg dvorišta, kokoška je imala sasvim drugi život.

Glavni divlji predak domaće kokoške jeste crvena džunglovska kokoška, Gallus gallus, a genetička istraživanja posebno upućuju na populacije Gallus gallus spadiceus iz jugoistočne Azije. O tačnom mestu i vremenu domestikacije još se raspravlja. Novija arheološka istraživanja smeštaju veoma rane pouzdane domaće kokoške u jugoistočnu Aziju u drugi milenijum pre nove ere, a odatle su se, zajedno sa ljudima, širile dalje.

Dakle, kokoška nije oduvek živela iza bakine kuće.

Došla je iz Azije.

Prešla je ogroman put.

Putovala je sa trgovcima, zemljoradnicima i osvajačima, stizala u nova sela, gradove i carstva i na kraju osvojila gotovo čitavu planetu.

Ne naročito spektakularno.

Peške.

PILEĆA PAMET

„Pileća pamet.“

„Kokoško jedna!“

To baš nije ispalo fer.

Kokoške nisu naročito glupe životinje. Žive u složenim društvenim grupama, međusobno se razlikuju, pamte odnose i vrlo dobro znaju ko je kome nadređen.

Upravo je proučavanje kokošaka početkom XX veka dalo nauci izraz pecking order (poredak kljucanja, odnosno hijerarhija u kojoj svaka jedinka zna svoje mesto). Dominantna kokoška može da kljucne onu ispod sebe, ona sledeću, i tako nastaje prilično precizno uređeno kokošje društvo. Sam izraz kasnije smo preneli na ljude, firme, vojske, politiku i ko zna šta sve još.

Drugim rečima, pozajmili smo od kokoške naziv za društvenu hijerarhiju, a onda kokošku proglasili glupom.

Lepo.

Kokoške uče, pamte, komuniciraju različitim glasovima, reaguju na opasnost i ponašanje drugih članova grupe. Petlovi i kokoške ne žive u bezobličnoj gomili perja. To je malo društvo.

Kokoška zna ko joj je ko.

Možda „pileća pamet“ nije problem kokoške.

SEX I KOKOŠKE

Kokoška beži pred petlom.

Trči u krug.

Sestra kokoška je gleda i pita: „Šta to radiš?“

A ona odgovara: „ Da optrčim još jedan krug, da ne kaže da sam laka ženska!“

Vic je bolji nego što izgleda.

Seksualni život kokošaka uopšte nije jednostavan. Petlovi se nadmeću za položaj, dominantni mužjaci imaju prednost u pristupu ženkama, ali ni kokoška nije potpuno pasivan predmet petlovih namera. Izbor partnera i ponašanje pre i posle parenja deo su složene reproduktivne strategije ove vrste.

Čak i u kokošinjcu postoje status, konkurencija, udvaranje, odbijanje, izbor i seks.

Čitav ljubavni život. Samo sa mnogo više perja.

NJENO VELIČANSTVO JAJE

A onda — jaje.

Tu je kokoška carica.

Jaje je gotovo bezobrazno dobro smišljen paket hrane: voda, belančevine, masti, vitamini i minerali zatvoreni u sopstvenu ambalažu. A ako je oplođeno i ako dobije odgovarajuće uslove, iz tog paketa može nastati nova kokoška.

Mi smo ga kuvali. Pržili. Poširali. Pekli. Mutili.

Stavljali u hleb, kolače, testeninu, kremove, majonez, supe i sosove.

Farbali za Uskrs.

Nosili deci.

Lupali jedno o drugo.

Pitali se šta je bilo prvo, kokoška ili jaje.

I vekovima selekcijom birali kokoške koje nose sve više jaja. Arheološki nalazi iz centralne Azije pokazuju da je intenzivna proizvodnja jaja tamo postojala najmanje od poslednjih vekova pre nove ere i nastavila se vekovima.

Kokoška je napravila jedno od najsavršenijih pakovanja hrane na svetu.

Mi smo napravili kartonsku kutiju za deset komada.

PETLOV BUDILNIK

Pre mobilnog telefona, digitalnog sata i alarma postojalo je:

Kukuriku!

Petao je vekovima bio seoski budilnik.

I ne kukuriče pred zoru samo zato što je ugledao prvo svetlo. U sebi ima biološki sat koji mu govori da se približava jutro.

Ali, meni je još zabavnije nešto drugo.

Kada zajedno živi više petlova, ne može svaki da objavi zoru kad mu padne na pamet.

Prvi kukuriče najviše rangirani petao.

Ostali čekaju.

Kada su istraživači uklonili glavnog petla, pravo da prvi objavi zoru preuzeo je drugi po rangu.

Dakle, čak ni svitanje u kokošinjcu nije demokratija.

KUĆA ZA DINOSAURUSA

I kokoška ima svoju arhitekturu.

Kokošinjac.

Gnezdo.

Prečke na kojima spava.

Hranilicu.

Pojilicu.

Mali otvor kroz koji izlazi u dvorište.

Ogradu koja nju zadržava unutra, a lisicu napolju — bar u teoriji.

Tradicionalni kokošinjac bio je mali svet odmah uz ljudsku kuću. Čovek je znao gde kokoške spavaju, gde nose jaja, koja je kvočka, gde su pilići i koji petao pravi probleme.

Savremena „kuća za kokošku“ može izgledati sasvim drugačije: veliki objekti, kontrolisano osvetljenje i temperatura, ventilacija, automatske hranilice i pojilice, sistemi za sakupljanje jaja.

Od dvorišta do fabrike.

To je takođe istorija našeg odnosa.

KOKOŠKA NA TANJIRU

Moja baka nije kupovala pileću džigericu u stiroporskoj posudi prekrivenoj folijom.

Pre toga je postojala kokoška.

Ja nisam gledala kada je kolju.

Ali sam znala da je to ona.

A zatim sam držala njenu džigericu mašicama iznad šporeta i pazila da je ne prepečem.

Između životinje i hrane nije bilo mnogo prostora za samozavaravanje.

Danas je taj prostor ogroman.

Industrijska proizvodnja razdvojila je čak i samu kokošku na dve velike životne namene: jedne linije uzgajamo prvenstveno radi jaja, druge prvenstveno radi mesa. Selekcija je neke kokoške pretvorila u izuzetne nosilje, a druge u ptice koje veoma brzo dobijaju telesnu masu.

Tu moramo pogledati i ono što nije lepo: prenatrpanost, bolesti, povrede, transport, klanje, kao i masovna sanitarna usmrćivanja čitavih jata kada se pojave opasne zarazne bolesti poput ptičjeg gripa.

Ne zato da bismo odlučili šta će ko jesti.

Istina nije jelovnik.

Ali životinja zaslužuje da znamo njen život pre nego što postane proizvod.

Danas ću možda ipak jesti dinosaurusov batak.

Samo sada znam čiji je.

OD SVETE PTICE DO „KOKOŠKE“

Petao je u mnogim kulturama simbol zore, budnosti, svetlosti, hrabrosti i borbenosti. Završio je na krovovima, crkvenim tornjevima, grbovima, slikama, mozaicima, posuđu, novcu i predmetima narodne umetnosti.

Kokoška je bila hrana, žrtva, majka pilića, izvor jaja, imovina i svakodnevna stanovnica domaćinstva.

A onda je postala uvreda.

„Kokoško jedna.“

„Pileća pamet.“

I opet se pojavljuje ona čudna rodna linija koju ćemo pratiti kroz ovaj ciklus:

Krava. Kokoška. Guska. Ćurka. Koza.

Rodna neravnopravnost! 

Nazivi ženki životinja koje su hranile ljude vekovima postali su pogrdni nazivi za žene.

Zašto?

I da li je potpuno slučajno što smo životinju koju koristimo istovremeno snizili i u jeziku?

Ne treba izmišljati odgovor.

Ali pitanje treba postaviti.

A ŠTA KAŽE KOKOŠKA?

Kokoška svuda govori svojim kokošjim jezikom.

Ljudi je, međutim, očigledno ne čuju isto.

Srpski: kokoda, kokodak — „kokoda, kokodak“

Engleski: cluck cluck / bawk bawk — približno „klak klak / bok bok“

Francuski: cot cot, cot cot codet — približno „kot kot, kot kot kode“

Nemački: gack gack / kluck kluck — „gak gak / kluk kluk“

Španski: coc co co coc / cocorocó — približno „kok ko ko kok / kokoroko“

Holandski: tok tok tok — „tok tok tok“

Mađarski: kot-kot-kot-kodács — približno „kot-kot-kot-kodač“

Japanski: コココ — kokoko — „kokoko“

Korejski: 꼬꼬댁 — kkokkodaek — približno „kokodek“

A petao je posebna međunarodna katastrofa:

Srpski: kukuriku!

Engleski: cock-a-doodle-doo!

Francuski: cocorico!

Nemački: kikeriki!

Španski: quiquiriquí!

Holandski: kukeleku!

Mađarski: kukurikú!

Japanski: コケコッコー — kokekokkō!

Korejski: 꼬끼오 — kkokkio!

Jedan petao. Jedna zora. Devet naroda. I nijedan se ne slaže šta je čovek upravo čuo.

Petao za to vreme verovatno misli:

Pa rekao sam vam sasvim jasno.

Kokoška nije jaje.

Nije batak.

Nije džigerica.

Nije „pileća pamet“.

Nije „kokoška jedna“.

Ona je potomak životinja koje su hodale Zemljom mnogo pre nas, a zatim je postala jedna od životinja koje su čoveka pratile gotovo svuda.

Hranili smo je.

Menjali smo je.

Razmnožavali je.

Jeli je.

Jeli ono što nosi.

Od njenog petla napravili smo budilnik i simbol zore.

Od nje uvredu.

A ona je nastavila da kokodače.

Možda je vreme da i kokoški vratimo ono što smo već počeli da vraćamo kravi: dignitet, zahvalnost.

I istinu.

I, Svetlana, malo nežnije s grljenjem!