ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 1 - U STAROSTI SE ČOVEK BAVI STAROŠĆU

 

U STAROSTI SE ČOVEK BAVI STAROŠĆU

Životno doba za koje nemamo probu

U starosti se čovek bavi starošću.

To sam jednog jutra pomislila i nastavila da pijem kafu.

U mladosti se nisam bavila mladošću. Bila sam mlada i imala pametnija posla. Nisam ujutru proveravala kako mi radi mladost, nisam išla kod lekara da mi je izmeri, nisam vadila krv da vidim koliko mi je mladosti ostalo. Nisam pitala prijateljice: „Kako ti je mladost?“

Mladost je bila nešto što se podrazumeva.

Starost je drugačija.

Čim stigne, postane tema.

Umesto knjiga — nalazi

Odjednom stalno ideš kod lekara.

Ne moraš čak ni da budeš ozbiljno bolestan. Jedan lekar pošalje te drugom, drugi trećem, treći kaže da je sve dobro, ali da bi ipak trebalo proveriti još nešto.

I tako počinje održavanje.

Srce, krv, kosti, oči, zubi, pritisak, šećer, holesterol — ono što nisi ni znao da imaš sada ima referentne vrednosti.

Popravljaš telo. Kobajagi.

Kao staru kuću u kojoj živiš i iz koje nemaš nameru da se iseliš. Ovde promeniš cev, tamo popraviš instalaciju, jedan zid vlaži, krov još drži.

Majstor kaže: može ovo još.

A ti mu veruješ.

Umesto knjiga počneš da čitaš nalaze. Nekada si pred spavanje čitao roman, a sada pročitaš leukocite, eritrocite, trigliceride, TSH, HbA1c, MR, CT, UZ.

Čovek pred kraj života postane veoma obrazovan u oblastima koje ga uopšte nisu zanimale.

I uopšte ne ličiš na sebe

Ali telo je samo jedan deo problema.

Počneš da se krećeš sporije. Ne zato što si doneo mudru odluku da više nećeš žuriti, nego zato što si sporiji.

Neke stvari te nerviraju više nego ranije: buka, gužva, glupost, čekanje, ljudi koji stoje nasred prolaza, telefoni koji zvone, aplikacija koja je juče radila, a danas zahteva novu lozinku.

Postaneš mrzovoljan. Ponekad namćorast.

I onda se iznenadiš sam sebi.

Jer ti nisi bio taj čovek.

Ili jesi?

A onda se pogledaš u ogledalo.

Prepoznajem tu ženu, naravno. Znam da sam to ja. Znam svaku crtu njenog lica, znam odakle je došla svaka bora, znam njenu kosu, oči, usta.

Ali ne mogu sasvim da se povežem s njom.

To je možda jedna od najčudnijih stvari u starosti.

Iznutra nema ogledala.

Unutrašnje „ja“ nema bore. Nema sedu kosu. Nema šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina. Ono nema čak ni naročito preciznu predstavu koliko je staro.

A onda u kupatilu podigneš glavu i ogledalo ti bez ikakve pristojnosti pokaže datum.

Nije problem što mi se ta žena ne dopada.

Problem je što mi nije sasvim jasno kada sam postala ona.

Možda je zato starost i blagi raskorak između onoga ko živi i onoga ko se vidi.

A možda je onaj čovek koji namćorasto gunđa o buci, gužvi i novim lozinkama oduvek bio tu, samo je mladost imala dovoljno energije da ga drži pod kontrolom.

Starost je možda trenutak kada iz čoveka počnu da ispadaju i delovi karaktera koje je decenijama uspešno nosio zakopčane.

Žene imaju još jedan problem

Žena, naravno, ne stari isto kao muškarac.

Ne zato što njene ćelije imaju neku posebnu metafiziku, nego zato što joj društvo mnogo ranije saopšti da je starenje njen lični neuspeh.

Muškarac osedi. Kažu: gospodin.

Žena osedi. Pitaju: nećeš da se farbaš?

Onda dolazi menopauza.

Reč koja zvuči kao železnička stanica na kojoj niko nije želeo da siđe.

Telo menja pravila bez konsultacija sa vlasnicom. Hormoni se menjaju, koža se menja, kosa se menja, san se menja, temperatura tela poludi. Menjaju se čak i telesni mirisi.

Odjednom sopstveno telo, koje poznaješ pola veka, počne da se ponaša kao podstanar koji je promenio brave.

A okolo čitava industrija viče: NE STARI!

Kreme, serumi, hormoni, laseri, botoks, operacije, kolagen, preparati, vežbe za lice, vežbe za zadnjicu, vežbe protiv gravitacije.

Gravitacija, zasad, pobeđuje.

I tu nastaje čudna ženska panika.

Ne samo strah od smrti.

Strah od nestajanja iz pogleda drugih.

Možda je to ponekad i strašnije.

Pomiriti se sa smrću

Kažu da se u starosti čovek miri sa smrću.

Ko kaže?

Neko se miri. Neko se ne miri ni najmanje. Neko o njoj govori spokojno, a panično meri pritisak. Neko tvrdi da se užasava smrti, a živi kao da će trajati još dvesta godina.

Neko je religiozan, neko veruje u ponovno rođenje, neko u dušu, neko u gene, neko u decu, neko u knjige, neko u ništa.

Ali čini mi se da se sa godinama smrt prvi put pretvara iz filozofskog pojma u praktičnu činjenicu.

Dok si mlad, znaš da ćeš umreti.

Naravno.

Isto kao što znaš da postoji Antarktik. Tačno je. Samo nema nikakve veze sa današnjim ručkom.

Kasnije se perspektiva promeni.

Smrt uđe u adresar.

Počne da uzima ljude koje poznaješ.

I više nije geografski podatak.

A čovek se sa tim nikada nije mirio

Zato je istorija prepuna pokušaja da se smrt prevari.

Carevi su tražili eliksire besmrtnosti, alhemičari eliksir života. Kineski vladari gutali su preparate za večnost, ponekad sa živom — pa ih je potraga za besmrtnošću prilično efikasno ubijala.

Ljudi su pili čudotvorne vode, tražili izvore mladosti, kupali se u njima, postili, prejedali se, molili, meditirali, gutali zlato, koristili biljke, presipali krv.

Kasnije smo postali sofisticiraniji: transplantacije, hormoni, matične ćelije, genetika, regenerativna medicina, krioprezervacija, istraživanja ćelijskog starenja.

Promenila se laboratorija.

Želja nije.

Dajte mi još.

A možda smo nekada živeli duže?

Tu postaje naročito zanimljivo.

Stari tekstovi puni su ljudi koji žive neverovatno dugo. Biblijski Metuzalem — 969 godina. Adam — 930. Noje — 950.

U sumerskim kraljevskim listama stvari postaju još bezobraznije: pojedinim vladarima pripisuju se vladavine od hiljada i desetina hiljada godina.

Naravno, to ne možemo čitati kao današnji izvod iz matične knjige rođenih. Možda su u pitanju drugačiji sistemi računanja vremena, simbolički brojevi, mit ili način da se veličina pretka izrazi trajanjem njegovog života.

Ali ostaje zanimljivo nešto drugo.

Veoma stare kulture već su opsednute dugovečnošću.

Dakle, ni njima njihov život nije bio dovoljno dug.

Koliko god da dobiješ, izgleda da hoćeš još.

A medicina je uspela

Ne da nas učini besmrtnima.

Ali da napravi nešto što bi našim precima verovatno izgledalo kao čudo.

Antibiotici, vakcine, čista voda, kanalizacija, pranje ruku, bezbedniji porođaj, hirurgija, insulin, kontrola infekcija, lečenje bolesti od kojih se nekada jednostavno umiralo.

Ogroman deo istorijskog produženja prosečnog ljudskog veka nije nastao zato što smo pronašli tajnu večne mladosti, nego zato što smo sprečili ljude da umru prerano.

Posebno decu.

I rezultat?

Više od osam milijardi ljudi.

Planeta krcata.

Konačno smo postali dovoljno dobri u preživljavanju da smo proizveli sasvim novi problem: mnogo nas je.

To je skoro komično.

Hiljadama godina molimo: dajte nam duži život.

Dobijemo duži život.

I onda kažemo: Bože, koliko ljudi.

Sada bismo još malo

Naravno, nije nam dosta.

Nikada nam nije dosta.

Danas ozbiljne laboratorije pokušavaju da razumeju zašto ćelije stare, šta rade telomere, zašto se u tkivima nakupljaju senescentne ćelije, kako metabolizam utiče na dugovečnost i možemo li produžiti ne samo život nego zdravi deo života.

To je važna razlika.

Nije naročita pobeda živeti sto pedeset godina ako poslednjih pedeset provedeš popravljajući sebe od osam ujutru do četiri popodne.

Zato se danas mnogo govori o zdravom životnom veku — ne samo koliko ćemo trajati nego koliko ćemo od tog trajanja zaista moći da živimo.

Ali stara želja se lako prepoznaje ispod novih termina.

Eliksir života sada ima laboratorijski mantil.

Eksperiment koji ne možemo završiti

Postoji još jedan problem.

Istraživanje ljudske dugovečnosti užasno je sporo.

Ako neko danas tvrdi da je pronašao način da čovek živi 150 godina, postoji jedna neprijatnost: moramo da čekamo.

Miševi su zgodniji. Crvi još zgodniji. Ćelije su najzgodnije.

Čovek je katastrofalan eksperimentalni model za besmrtnost jer predugo traje.

A dok čekamo rezultate, starimo.

To mi je možda najduhovitiji deo cele nauke o produženju života.

Eksperimentator i eksperiment imaju isti problem.

Vreme.

Gilgameš

I onda shvatimo da se nismo mnogo pomerili.

Pre više od četiri hiljade godina Gilgameš je gledao smrt svog prijatelja Enkidua i prvi put shvatio nešto strašno jednostavno:

I ja ću umreti.

I nije mu se dopalo.

Nije seo da razvije zdrav odnos prema starenju. Krenuo je da traži besmrtnost.

Na kraju dobija nešto mnogo skromnije i mnogo lepše — biljku koja može da vrati mladost.

Dakle, ne večnost.

Još jednu priliku.

Gilgameš je uzima i kreće kući.

I onda, dok se kupa, dolazi zmija.

Uzima biljku.

Zmija menja kožu.

Gilgameš ostaje bez nje.

Četiri hiljade godina kasnije sedimo u laboratorijama. Gledamo ćelije, merimo telomere, sekvenciramo genome, menjamo organe, zamrzavamo tela, tražimo molekule dugovečnosti.

I dalje tražimo Gilgamešovu travku.

Samo smo promenili naziv projekta.

A možda je najčudnije to što se u starosti čovek zaista bavi starošću.

Čita nalaze, popravlja telo, gleda druge stare ljude, računa, poredi, miri se, ne miri se.

I prvi put ozbiljno proučava život upravo onda kada počne jasno da vidi da nije beskonačan.

Možda je zato starost životno doba za koje nemamo probu.

Za sve što smo ranije bili možemo da kažemo:

Bio sam tamo.

Za ono što dolazi možemo samo da idemo dalje i gledamo šta će se dogoditi.

I da, kao Gilgameš, krajičkom oka ipak proveravamo nije li negde u travi ostala još jedna biljka.