Ciklus - NE ZNAMO 5 - KO SMO?

 

KO SMO?

Čovek koji ne može da vidi sebe

Mi smo jedino biće koje provodi ceo život sa sobom, a sebe nikada ne vidi neposredno.

Vidimo ruku, nogu, stomak.

Lice vidimo samo kao odraz ili fotografiju.

Glas čujemo drugačije nego što ga čuju drugi.

Ne znamo kako izgledamo kada hodamo iza nekoga, kako nam se promeni lice dok slušamo, kakav nam je izraz kada mislimo da nas niko ne gleda.

Drugi nas, u izvesnom smislu, vide više nego mi sami.

A onda postaje ozbiljnije.

Ko sam ja?

Moje telo?

Ono se neprestano menja.

Moje sećanje?

Ono greši, dopisuje, briše i preuređuje.

Moje ime?

Mogla sam dobiti drugo.

Moje zanimanje?

Mogu ga promeniti.

Moje osobine?

Sa dvadeset, četrdeset i sedamdeset godina mogu biti gotovo različite.

Moje telo ima ćelije koje rade bez mog znanja.

Srce kuca bez moje odluke.

Mozak obavlja ogroman deo poslova pre nego što moje „ja“ uopšte sazna šta je urađeno.

A ipak ujutru otvorim oči i nemam nikakvu dilemu: ja sam ja.

Gde se nalazi „ja“?

To je meni najluđe pitanje.

Pokaži gde si.

U glavi?

Dobro.

Gde u glavi?

U mozgu?

U kom delu mozga?

Ako izgubim ruku, ostajem ja.

Ako dobijem tuđe srce, ostajem ja.

Ako izgubim deo sećanja, još sam ja.

Koliko toga mogu da izgubim pre nego što prestanem da budem ja?

A još gore: koliko toga mogu da promenim i da i dalje tvrdim da sam ista osoba?

Ko sam dok spavam?

Svake noći nestaje veliki deo onoga što smatramo sobom.

Ne znam gde sam.

Ne znam koji je datum.

Mogu razgovarati sa mrtvim čovekom i ne smatrati to neobičnim.

Mogu imati drugo zanimanje, drugu kuću, čak drugu biografiju.

Onda se probudim.

Za nekoliko sekundi učitam sebe: ime, soba, godina, život. Brige.

Kao da se identitet svakog jutra ponovo podigne iz sistema.

A ko je onda sanjao?

Ko govori u mojoj glavi?

Mogu u sebi da kažem: „Neću više da mislim na to.“

Ko je rekao tu rečenicu?

I kome?

Ako sam oboje ja, zašto razgovaramo?

Mogu samu sebe da iznenadim mišlju.

Kako mogu da iznenadim samu sebe ako sam ja proizvela tu misao?

Mogu nešto želeti i istovremeno želeti da to ne želim.

Jedno telo. Jedan mozak. A najmanje dva glasa.

A onda postoje i glasovi kojima uopšte nemam pristup.

Tuđi.

 

Ko sam u tuđoj glavi?

Nekoliko puta sam sasvim slučajno čula šta neko misli o meni.

Bilo je negativno.

I bilo je uzbudljivo.

Ne prijatno.

Neobično.

Jer sam na trenutak dobila pristup nečemu čemu inače nemamo pristup: sebi u tuđoj glavi.

Ponekad pomislim da bih volela da mi neko, samo na kratko, da tu moć.

Da čujem šta ljudi koji su mi bliski zaista misle o meni.

Ne šta mi govore. Ne šta kažu drugima. Ne ono što pristojnost, ljubav, obzirnost ili strah propuste kroz usta.

Nego misao.

Čistu.

Nepopravljenu.

Volela bih.

A plašim se.

Jer možda bih čula nešto što više nikada ne bih mogla da zaboravim.

Ali postoji još jedan problem.

Čak ni tada ne bih znala istinu.

Čovek može danas pomisliti o meni nešto strašno, a sutra nešto nežno.

Može me voleti i istovremeno biti ljut na mene.

Može u jednom trenutku pomisliti nešto što ni sam zapravo ne smatra istinom.

Misao nije presuda.

Nije čak ni stav.

Prođe kroz glavu i nestane.

Pa kada bih mogla da čujem šta drugi misle o meni — da li bih konačno saznala ko sam?

Ili bih samo dobila još deset mojih verzija?

Ja koju vidim ja.

Ja koju vidi jedan čovek.

Ja koju vidi drugi.

Ja koju pamti neko ko me nije video trideset godina.

Ja koju voli neko ko mi prašta mane.

Ja koju ne podnosi neko ko mi iste te mane nikada neće oprostiti.

Koja je prava?

Možda nijedna.

Možda sve.

I strašno je što ni to ne znamo.

 

A gde sam onda ja?

Čovek je napravio teleskope kojima vidi milijarde svetlosnih godina daleko.

Napravio je mikroskope kojima vidi strukture koje golim okom ne postoje.

Pročitao je sopstveni genom.

Poslao je sonde izvan Sunčevog sistema.

A još ne ume da pokaže prstom i kaže: evo ovde sam ja.

Možda smo telo koje je proizvelo svest. Možda smo svest koju proizvodi telo.

Možda smo sećanje.

Možda smo priča koju mozak neprekidno priča samome sebi da bi od milijardi promena napravio jednu osobu.

A možda smo nešto za šta još nemamo ni odgovarajuću reč.

Znamo svoje ime.

Znamo datum rođenja.

Imamo ličnu kartu.

Imamo fotografiju.

Imamo DNK.

Imamo biografiju.

Drugi ljudi imaju svoje verzije nas.

Sve smo uredno popisali.

Samo još nismo sasvim ustanovili čiji su to podaci.

Ne znamo!