ĆEBE
Ćebe je jedan od najjednostavnijih predmeta koje je čovek izmislio: komad nečega dovoljno velik da njime može da se pokrije.
Pre njega bile su kože, krzna, trava, slama i sve ono čime je čovek mogao da odvoji svoje telo od hladnoće. Kasnije su došli vuna, lan, pamuk, svila, pa sintetika, flis, mikrofiber i materijali koji danas više liče na proizvode laboratorije nego tkačkog razboja.
Ali namena je ostala gotovo ista.
Ćebe čuva čovekovu toplotu. (Mada pas i mačka nisu loši, ali su kratki.)
OD KOŽE DO TKANOG ĆEBETA
Najstarija ćebad verovatno uopšte nisu bila ćebad u današnjem smislu. Čovek se pokrivao životinjskim kožama i krznom, a sa razvojem predenja i tkanja nastali su vuneni pokrivači.
Vuna je za ćebe bila gotovo savršen materijal. Zadržava vazduh između vlakana, dobro čuva telesnu toplotu, može da primi vlagu a da ne deluje odmah mokro i traje veoma dugo.
Zato su vunena ćebad vekovima pratila pastire, vojnike, putnike, moreplovce i stanovnike hladnih kuća.
A onda je ćebe počelo da se menja i prema mestu na kojem se nalazilo.
Postojalo je kućno, putničko, vojničko, bolničko, konjsko, dečje, hotelsko...
ĆEBE KAO DRAGOCENOST
Danas možemo da kupimo ćebe gotovo bilo gde, ali dobro ćebe nekada nije bilo jevtina, lako dostupna stvar.
Tkalo se dugo, trošilo mnogo vune i moglo je da traje generacijama. Ćebad su bila deo miraza, kućnog tekstila i porodične imovine.
A materijal je govorio o vlasniku.
Od obične ovčje vune do fine merino vune, kamilje dlake, mohera, alpake i kašmira — razlika između ćebeta i ćebeta može biti ogromna.
Najfinija više gotovo i ne osećamo kao pokrivač. Ona samo obavijaju telo kao druga koža.
ĆEBE ZA SVE
Industrijska revolucija pretvorila je ćebe u predmet masovne proizvodnje.
A dvadeseti vek proizveo je jednu posebnu vrstu ćebeta koju će prepoznati gotovo svako ko je živeo u socijalizmu.
Socijalističko ćebe.
Nije bilo sasvim vuneno, nije bilo sasvim sintetičko, nije bilo ni naročito meko ni naročito grubo.
Bilo je — ćebe.
Braonkasto. Oker. Mutnozeleno. Sivo. Ponekad tamnocrveno.
Po njemu su išle pruge, rombovi, kvadrati ili neke neodređene geometrijske šare koje nisu uspevale da budu ni dekoracija ni ornament.
Nalazilo se svuda: u kući, vikendici, vojsci, bolnici, studentskom domu, radničkom odmaralištu, hotelu, spavaćim kolima.
Kao da je postojao neki veliki tajni biro koji je jednom odlučio kako treba da izgleda ćebe za nekoliko stotina miliona ljudi.
I svi su se složili da ne treba da bude naročito lepo.
A ipak su ta ružna ćebad bila neverovatno izdržljiva.
Mnoga još postoje.
DETE I ĆEBE
Za dete ćebe nikada nije samo pokrivač.
Od njega se pravi kuća.
Prebaci se preko dve stolice i nastane šator, pećina, zamak, brod ili tajno skrovište u koje odraslima nije dozvoljen ulaz.
Beba se iz porodilišta donosi umotana u ćebe. Dete ima svoje omiljeno ćebence koje vuče za sobom, grli, gužva, siše i ponekad odbija da dozvoli da bude oprano.
Psihologija je za takve predmete pronašla ozbiljan izraz — prelazni objekat.
Dete ima jednostavnije objašnjenje: moje ćebe.
ĆEBE PUTUJE
Ćebe je jedan od retkih kućnih predmeta koji je krenuo na put zajedno sa čovekom.
Nalazimo ga u automobilu, vozu, avionu i brodu. Planinari nose laku termo-ćebad. Spasioci koriste izuzetno tanke reflektujuće folije koje smanjuju gubitak telesne toplote.
Postoje ćebad za piknik, ćebad za plažu, ćebad koja ne propuštaju vodu, električna ćebad koja greju, otežana ćebad čija težina ravnomerno pritiska telo.
Postoje čak i ćebad sa rukavima. Ili ćebad u čiji "džak" mogu da se uvuku noge.
Čovek ne želi da se odrekne ćebeta ni kada ustane iz kreveta.
ĆEBE KOJE HLADI
A onda se dogodilo nešto sasvim suprotno njegovoj prvobitnoj svrsi.
Čovek je napravio ćebe koje hladi.
Savremena rashladna ćebad mogu biti neverovatno tanka, glatka i laka — gotovo kao paučina.
Posebna vlakna i tkanine pomažu da se toplota i vlaga brže odvode od tela. Neka su na dodir izrazito hladna i namenjena ljudima kojima je noću pretoplo, letnjim vrućinama i klimatizovanim ili neklimatizovanim spavaćim sobama.
Paradoks je divan.
Hiljadama godina čovek je usavršavao ćebe da mu bude toplije.
A onda je napravio ćebe da mu bude hladnije.
Rashladno ćebe
Rashladni prekrivač neobičan je već zbog svoje gotovo nestvarne težine. Veliki prekrivač za bračni krevet može da se smota toliko da stane u tašnu. Na Divčibarama sam otkrila i njegovu malu kontradikciju: danju sam se njime pokrivala da mi bude hladnije, a uveče ga prebacivala preko ramena kao plašt da mi ne bude hladno.
Ali zašto se tu zaustaviti?
Postoje električna ćebad koja greju, pa zašto ne bismo imali električno ćebe – samo naopako? Tanko, meko rashladno ćebe sa termostatom: legneš, namestiš, recimo, 25 °C, a ono odvodi višak toplote sa tela i održava zadatu temperaturu. Ne hladi čitavu sobu, ništa ne duva u lice, ne isušuje vazduh i klima-uređaj ne mora da radi čitavu noć.
Takva zamisao nije sasvim futuristička. Već postoje sistemi za hlađenje kreveta u kojima kroz veoma tanke kanale u podlozi cirkuliše voda određene temperature, kao i pasivna rashladna ćebad koja odvode toplotu sa tela. Nedostaje još samo ono najjednostavnije i najprijatnije: pravo rashladno ćebe sa termostatom, pandan električnom ćebetu za grejanje.
Tako se istorija ćebeta, od teškog, grubog i рužnog zelenog ćebeta do današnjeg prekrivača lakog kao paučina, možda još nije završila. Ćebe budućnosti više nas neće pitati samo da li želimo da nas ugreje.
Pitaće nas: Na koliko stepeni želite da spavate?
ISPOD ĆEBETA
Ćebe, međutim, nije važno samo zbog temperature.
Njime pokrivamo bolesnika. Prebacujemo ga preko ramena nekome ko se trese. Stavljamo ga preko nogu starom čoveku koji sedi u fotelji. Umotavamo bebu.
Pokrivamo onoga ko je zaspao na kauču.
Nosimo ga na travu i sedimo na njemu.
Delimo ga sa nekim u hladnoj sobi.
Ponekad se pod njim sakrijemo od sveta.
Zato je možda ćebe jedan od retkih predmeta čija se funkcija može opisati jednom tehničkom rečju — izolacija — a čije je pravo značenje sasvim drugačije.
Možda je ćebe najjednostavniji predmet koji ume da kaže: ovde si bezbedan. I možeš da voliš i sebe i drugog!
Нема коментара:
Постави коментар