Ciklus NE ZNAMO 1 — ĐAVO I VODA I

 

ĐAVO I VODA I

Antropološki diptih — prvi deo: Voda između svetova

O Đavolu je verovatno napisano gotovo isto toliko knjiga koliko i o Bogu.

Pa ipak, obojica su ostala nedokučiva.

Mene je, dok sam se bavila antropološkim studijama o Đavolu, naročito u narodnom predanju, dugo zanimalo nešto mnogo prizemnije.

Zašto je Đavo tako često blizu vode?

Još preciznije: zašto ga tako često u predanjima nalazimo kod vodenice?

Na prvi pogled, tu nešto ne odgovara.

Voda je jedan od najstarijih simbola očišćenja. Hrišćanstvo je vezuje za krštenje, ali voda pere greh, nečistotu ili prethodno stanje i u mnogim drugim religijama. Čovek ulazi u vodu jedan, a izlazi iz nje drugi.

Šta onda Đavo radi pored nje?

Možda problem počinje u tome što nije svaka voda ista.

Postoji izvorska voda. Kišnica. Reka. More. Bunar. Bara. Voda koja teče i voda koja stoji. Voda kojom se čovek umiva i voda u kojoj se može udaviti.

A postoji i voda kojoj je čovek nešto učinio. Voda pamti.

Vodenica je upravo takvo mesto.

Tu voda više ne teče samo svojim putem. Uhvaćena je, usmerena, ubrzana, provučena kroz jaz i naterana da okreće točak.

Od prirodne sile napravljena je mašina.

Žito ulazi kao zrno, a izlazi kao brašno.

Nešto je prešlo iz jednog stanja u drugo.

Već smo na granici.

A narodna predanja naročito vole granice.

Raskršća. Pragove. Mostove. Bunare. Pećine. Rubove šuma. Mesta na kojima nešto prestaje da bude jedno, a još nije sasvim postalo drugo.

Možda zato vodenica nikada nije bila samo mašina za mlevenje žita.

Ona često stoji izvan sela ili na njegovoj ivici. Radi uz buku vode i jednolično udaranje mehanizma. Nekada radi i noću. Unutra ima brašna, prašine, senki, vode ispod poda i točka koji se okreće kao da ga pokreće nešto što ne vidimo.

Idealno mesto da čovek pomisli da nije sam.

Ali možda Đavo uopšte nije njen prvi stanovnik.

Ko je bio tu pre Đavola?

Voda je mnogo starija od krštenja.

Pre nego što je postala sredstvo očišćenja, ona je već bila granica svetova.

Čovek može da stoji na zemlji, ali ne može prirodno da živi pod vodom. Gleda površinu i ne vidi sasvim šta je ispod nje. U vodi nestaju ljudi i predmeti. Ona odnosi telo. Iz nje izlaze magla, zvuci, životinje. Reka dolazi iz prostora koji ne vidimo i odlazi u prostor koji ne vidimo.

Za čoveka koji stvara mit teško je zamisliti bolju granicu.

Zato su vode prepune bića mnogo pre hrišćanskog Đavola: nimfi, najada, nereida, sirena, vila, rusalki, vodenjaka, zmajeva i bezbroj lokalnih gospodara izvora, reka, jezera i bunara.

Ta bića nisu nužno zla.

To je važna razlika.

Ona su opasna.

A opasno i zlo nisu isto.

Voda daje život i uzima život. Može da izleči, ali i da udavi. Može biti sveta, a da istovremeno bude mesto iz kojeg noću nije pametno dozivati bilo koga.

Dolaskom novih religijskih sistema stara bića ne moraju sasvim da nestanu. Ona menjaju ime, položaj, značenje. Ono što je nekada bilo duh ili gospodar nekog prostora može postati nečista sila.

A nečista sila lako dobije najpoznatije ime: Đavo.

Možda je, dakle, Đavo samo nasledio vodenicu.

Mi u vodi počinjemo

A možda je voda granični prostor iz još jednostavnijeg razloga.

Mi u njoj počinjemo.

Pre nego što udahne prvi vazduh, čovek mesecima živi okružen amnionskom tečnošću. Pluća još ne obavljaju posao koji će početi da obavljaju po rođenju; kiseonik stiže preko posteljice i pupčane vrpce.

A onda se događa jedan od najvećih prelaza u ljudskom životu.

Izlazimo iz tečnosti.

Udahnemo.

Počinje život izvan majčinog tela.

Možda zato voda nikada nije mogla biti samo jedna od materija koje nas okružuju. Ona je naša prva sredina, starija u našem pojedinačnom iskustvu čak i od vazduha.

A ni kasnije iz nje zapravo ne izlazimo sasvim.

Veliki deo ljudskog tela čini voda. Krv je najvećim delom voda, ćelije žive u vodenoj sredini, tkiva je sadrže u različitim količinama.

I planeta na kojoj živimo prekrivena je pretežno vodom.

Možda je zato pogrešno govoriti o vodi samo kao o granici između dva sveta.

Voda je i sa jedne i sa druge strane granice.

Tri prelaza

Voda nas, izgleda, čeka na velikim prelazima.

Pre rođenja živimo okruženi tečnošću. Iz nje izlazimo i prvi put udahnemo vazduh.

Na drugom prelazu voda nas prima simbolički. U hrišćanstvu je to krštenje: vodom se obeležava ulazak u novi život. U drugim religijama i obrednim sistemima voda takođe pere, očišćuje, odvaja ono što je bilo pre od onoga što dolazi posle.

A onda postoji i treći prelaz.

Smrt.

I tada se voda ponovo pojavljuje.

Telo pokojnika se kupa.

Poslednji put.

Taj običaj nije samo hrišćanski. U različitim religijama i kulturama telo se pred sahranu ritualno pere, kao da se čovek ni sa ovoga sveta ne može otići bez vode.

Pavić ima knjigu neobičnog i lepog naslova:

Duše se kupaju poslednji put.

Duše.

Ali i tela.

I odjednom se pojavljuje gotovo savršena simetrija:

iz vode — u život,
kroz vodu — u novi status,
sa vodom — iz života.

Ne znam da li su ljudi kroz hiljade godina u tim obredima prepoznavali istu stvar.

Možda nisu.

Ali voda je uporno ostajala na mestu prelaza.

Haron

Ako je voda granica, pre ili kasnije pojavljuje se pitanje: kako mrtav čovek prelazi na drugu stranu?

Grci su imali vrlo konkretan odgovor.

Čamcem.

A čamac je imao svog čamdžiju.

Harona.

Haron nije bog smrti. Nije ni ubica. Ne odlučuje ko će umreti i ne odvodi čoveka iz života.

Njegov posao počinje kasnije.

On je najpoznatiji prevoznik na svetu.

U grčkim predstavama prevozi duše umrlih preko vode koja razdvaja svet živih od sveta mrtvih. U različitim izvorima pojavljuju se Aheront i Stiks, a kasnija tradicija ih često spaja u jednu veliku sliku: mrtvac stiže do obale, tamo ga čeka čamac i preko vode ga prevozi Haron.

Ali prevoz nije besplatan.

Haron traži novčić.

Otuda poznati Haronov obol, novac ostavljen uz pokojnika. U popularnoj predstavi stavlja se u usta mrtvaca, ili preko očiju, mada je u stvarnim pogrebnim običajima novac ostavljan na različitim mestima uz telo i običaj nije bio ni jedinstven ni obavezan za sve.

Meni je ovde mnogo zanimljivija sama ideja.

Čovek je mrtav.

Više nema kuću, posao, račune, dugove ni telo koje će još dugo koristiti.

Ali za prelazak granice ipak mu treba novac.

Kao da je administracija starija od države.

Čak ni u smrt ne možeš bez putarine.

A oni koji nisu pravilno sahranjeni ili nemaju čime da plate ostaju u najstrašnijem prostoru od svih.

Ne pripadaju više živima.

Još nisu stigli mrtvima.

Ponovo smo na granici.

Zanimljivo je i kako zamišljamo Harona. Danas ga često pretvaramo u mračnu, gotovo demonsku figuru sa kapuljačom, nalik samoj Smrti. Antički Haron mogao je biti mnogo običniji: neugledan, grub čamdžija, radnik svog neobičnog zanata.

To mi se više dopada.

Na kraju sveta ne čeka nas veličanstveno čudovište.

Čeka nas čovek koji radi svoj posao vezan za vodu.

Dođe duša.

Haron ispruži dlan.

Novčić.

Uđi.

I onda voda.

Mrtvac ne pliva. Ne hoda po vodi. Prevoze ga.

Kao da poslednji prelaz više nije u njegovoj moći.

Varanasi — vatra pored vode

A hiljadama kilometara dalje pojavljuje se drugačija, a ipak neobično srodna slika.

Varanasi.

Sveti grad na obali Ganga, mesto na kojem se život i smrt ne sklanjaju jedno od drugog.

Na pogrebnim gatovima, među kojima je najpoznatiji Manikarnika Ghat, pogrebne lomače gore svakodnevno. Telo se donosi do reke, obredno povezuje sa vodom Ganga, a zatim polaže na lomaču.

Vatra preuzima telo.

Voda ono što iza njega ostane.

Dva elementa koja naizgled rade suprotne stvari.

Vatra pretvara.
Voda odnosi.

U hinduističkoj tradiciji Varanasi je posebno mesto smrti. Smrt u svetom gradu i kremacija na obali Ganga povezuju se sa nadom u mokšu, oslobađanje iz samsare, ciklusa rađanja, smrti i ponovnog rađanja.

Smrt ovde nije sklonjena iza zidova.

Nedaleko od mesta na kojem gore mrtvi ljudi se kupaju, mole, prolaze čamcima, razgovaraju, čekaju jutro.

Život ne prestaje zato što je nekoliko metara dalje smrt.

I ponovo nailazimo na isti paradoks koji nas prati od početka.

Voda pročišćuje, a prima mrtve.

U njoj se čovek ritualno kupa.

Njoj se predaju ostaci pokojnika.

Ona pripada i životu i smrti, a da između njih ne vidi protivrečnost.

Kod Harona postoji druga obala.

U Varanasiju kao da druga obala nije ni potrebna.

Prelaz se događa tu, na granici vatre i vode.

Zašto je nalazimo kod rođenja, krštenja, poslednjeg pranja tela, Haronovog čamca i pogrebnih lomača na Gangu?

Možda zato što voda nije simbol samo života.

Nije ni simbol samo smrti.

Ona je materija prelaska.

Nešto u nju ulazi, a iz nje nikada ne izlazi sasvim isto.

I možda joj upravo zato hiljadama godina poveravamo ono što ni sami ne razumemo: šta se događa između dva sveta.