ZAŠTO DA DOBIJETE RAK KADA MOŽETE DA VOLITE SEBE?

 

ZAŠTO DA DOBIJETE RAK KADA MOŽETE DA VOLITE SEBE?

Nije ovo priručnik za sreću

 

Imam jednu teoriju koju ne mogu da dokažem.

Još gore: godinama je proveravam na ljudima.

Ne mislim na nasledne karcinome i ne pokušavam da objasnim medicinu lekarima. Ne tvrdim da čovek dobije rak zato što je bio nesrećan, niti da srećan čovek ne može da se razboli. To bi bilo i netačno i surovo.

Govorim o nečemu drugom. O nečemu u šta sam, posmatrajući ljude oko sebe, počela da verujem.

O crvu nezadovoljstva.

Ne o običnom nezadovoljstvu. Ne o lošem danu, nesrećnoj ljubavi, nedostatku novca ili poslu koji ne volimo. Nego o dubokom, dugotrajnom, često neosvešćenom nezadovoljstvu koje se polako obavije oko čoveka iznutra, kao da oblaže celo telo.

Najčudnije je što ga spolja često uopšte nema.

Čovek može da izgleda srećno. Može imati ljubav, porodicu, uspeh, novac, putovanja, prijatelje, priznanja. Može biti duhovit, društven, energičan. Može iskreno verovati da je zadovoljan.

A unutra nešto grize.

Godinama sam gledala dve meni veoma bliske žene, moju sestru i Isidoru Bjelicu. Naizgled gotovo ništa zajedničko. Različite prirode, različiti životi, različiti načini na koje su se pokazivale svetu.

A meni se činilo da prepoznajem istog crva.

Neću da im posthumno postavljam dijagnoze, niti mogu da znam sve što se događalo u drugom čoveku. Govorim o onome što sam ja videla, možda i zato što me upravo taj mehanizam odavno zanima: kako čovek može da izgleda ispunjeno, a da duboko u sebi vodi sasvim drugi život.

Ponekad je tamo zavist.

Ne ona mala, smešna zavist: ona ima lepšu haljinu, on veći stan, oni više novca.

Mnogo je strašnija zavist prema tuđem životu.

Zašto je neko voljen onako kako ja nisam?

Zašto se neko usudio da ode kada ja nisam?

Zašto neko uživa bez griže savesti?

Zašto je nekome dopušten život koji sam ja želela?

Zašto je ona srećna?

To poslednje pitanje ume da bude užasno.

I ne mora nikada biti izgovoreno.

Čovek možda uopšte ne zna da ga postavlja.

Crv ne mora da zna kako se zove.

Dovoljno je da jede.

• 
  

A onda dolazimo do ljubavi prema sebi.

Tu obično počinje popularna psihologija.

Volite sebe. Stavite sebe na prvo mesto. Budite najbolja verzija sebe. Pogledajte se u ogledalo i recite sebi nešto lepo...

Ne mislim na to. Mislim gotovo na suprotno.

Voleti sebe znači ne lagati sebe.

A to ume da bude užasno neprijatno.

Samoosvešćivanje je invazivno.

Nije milovanje. Više liči na hirurški rez.

Treba zaseći baš tamo gde boli, a onda, umesto da ranu brzo zatvorimo, zaviriti unutra.

Zašto me ovo toliko pogađa?

Zašto mi je ova osoba nepodnošljiva?

Zašto me tuđa sreća razdražuje?

Kome zavidim?

Šta sam želela, a nisam dobila?

Šta sam mogla da imam, a nisam smela da uzmem?

Šta sam izgubila?

A šta nisam izgubila nego sama odbacila?

Koga krivim za život koji živim?

I možda najneprijatnije pitanje od svih:

Šta ako sam dobila gotovo sve što sam želela, a ipak nisam srećna?

• 
  

Meni je možda u tome pomoglo to što sam književnica.

Imam zanatski trik.

Pretvorim sebe u književni lik.

Odmaknem se od sebe i pokušam da vidim tu ženu očima drugih. Ne samo ljudi koji je vole, jer ljubav ima svoju dioptriju. Ne samo ni onih koji je ne vole, jer je ima i netrpeljivost.

Nego kao da čitam roman u kojem se pojavljuje izvesna Jasmina.

Šta bih mislila o toj junakinji?

Gde laže? Gde se prenemaže?

Gde sebi dodeljuje lepšu ulogu nego što je zaslužila?

Da li je zaista velikodušna ili želi da je drugi smatraju velikodušnom?

Da li je oprostila ili se samo plaši sukoba?

Da li je ravnodušna ili zavidna?

Da li je ostala zato što voli ili zato što se boji da ode?

Da li je zaista žrtva u svakoj priči u kojoj je sebi dodelila tu ulogu?

To nije naročito prijatna književna kritika.

Ali kad naiđem na mesto koje zaboli, ne stanem.

Kopkam.

Ako nešto u meni kaže: nemoj tamo, tamo nema ničega — obično pomislim da baš tamo treba kopati.

Gotovo nikada mi se ono što pronađem ne dopadne.

Odlično.

Znači da sam pronašla nešto stvarno.

Jer voleti sebe ne znači dopadati se sebi.

Možda je upravo suprotno: imati dovoljno ljubavi prema sebi da možete da podnesete istinu o sebi.

Tek tada pred sobom imate stvarnu osobu.

Ne svoju biografiju za javnost.

• 
  

Ne znam može li takvo unutrašnje nezadovoljstvo izazvati rak.

Ja verujem da između tela i onoga što godinama radimo svojoj unutrašnjosti postoje veze koje još ne razumemo dovoljno. Ali moje verovanje nije medicinski dokaz i ne želim da iko ko se razboleo pročita ovaj tekst kao optužnicu.

Niko nije kriv za svoj rak. Niti se rak leči ljubavlju prema sebi. Leči se kod lekara.

Ali postoji nešto što možemo da uradimo mnogo pre bilo koje bolesti.

Možemo da proverimo da li u nama živi crv.

Ne na sistematskom pregledu.

U sebi!

Možda će nam za to biti potreban psihoterapeut. Možda prijatelj koji se ne plaši da nam kaže ono što ne želimo da čujemo. Možda godine. Možda ćemo morati da vežbamo, jer nije lako zavoleti sebe, naročito kada prvi put počnemo stvarno da se upoznajemo.

A možda ćemo morati samo jednom da postavimo pravo pitanje i da ne pobegnemo od odgovora.

Mučno je.

Ali ako ovaj tekst pročita samo jedna osoba i odjednom pomisli: čekaj, šta ja to godinama neću da znam o sebi? — meni je dovoljno.

Jer možda nije najvažnije pitanje da li ćemo dobiti rak.

Svi ćemo od nečega umreti.

Važnije je da, dok smo živi, ne provedemo život izjedajući sami sebe.