GDE SE VREME I VEČNOST SEKU

 GDE SE VREME I VEČNOST SEKU 

 

Moj omiljeni citat. Milorad ga je često čitao na književnim večerima. Za mene. Svi su uživali, ali samo ja sam znala da je to najlepša ljubavna poruka —  ikada!

Često sam plakala od sreće i lepote misli, unutar sebe.

Šta je život?

Ovde smo zato — mislio je gospodin ot Vitkovič —što je u ovom delu svemira vreme
naučilo da se zaustavlja. Možda je reč o nekoj vrsti pripitomljenog vremena.
Život nije moguć u nepripitomljenom vremenu, u vremenu koje protiče, nego samo
u vremenu koje se na trenutak zaustavilo. Ako shvatimo da večnost silazi kao
blagoslov od Boga, kao vrsta svetlosti koja ne stari, kako kažu vizantijski
monasi, a da vreme dolazi od Satane, koji je s leve strane Hrama, shvatićemo da
na određenom mestu može doći do "zlatnog preseka" večnosti i vremena.
Na tom mestu krsta, gde se vreme i večnost seku, vreme se na trenutak
zaustavlja da bi ga blagoslovila večnost i to je sadašnji trenutak. Van tog
sadašnjeg trenutka u bivšem i budućem vremenu nema života, niti ga je ikada
bilo, niti će ga biti.

Dakle,mi smo ovde, jer se u ovom delu svemira vreme zaustavlja i omogućava nam na taj
način život. Možda možemo zamisliti i vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa
večnošću, pa je lišeno zaustavljanja, dakle sadašnjice i zato neplodno, jalovo
vreme. U takvom delu svemira mi ne možemo biti, jer je naše osnovno svojstvo
život. A smrti, one mogu da se klizaju uz i niz maticu vremena.

Šta je smrt?

Moglo se, dakle, zaključiti, da na pitanje: odakle dolazi vreme? odgovor glasi: vreme dolazi iz smrti. Jer dokle god bude smrti biće i vremena. Kad nestane smrti, neće više biti ni vremena. Smrt, dakle, kao pauk ispreda nase vreme. Jer, ako je život tamo, gde vreme stoji, zaustavljeno u trenutku sadašnjosti, onda je smrt u oblasti kroz koju vreme teče. Znači, vreme teče kroz smrt i zaustavlja se u životu. Tačno u onoj tački gde se seku večnost i vreme na prozoru duše... Smrt se može desiti samo u sadašnjici. Niko ne može biti ubijen u svojoj prošlosti ili u svojoj budućnosti. A smrt je delić našeg vremena koji je izgubio moć da se zaustavi. Jer, količina vremena koja miruje zaustavljena u svemiru je stalna. Višak otiče. Zato se smrti moraju dešavati.

Milorad Pavić, „Unutrašnja strana vetra“