ČOVEK KAO SOPSTVENI TURISTIČKI VODIČ

Ili: koliko različitih gradova može da stane u jedan grad

Ne znam zašto se podrazumeva da nam je turistički vodič potreban samo kada otputujemo nekuda.

Ja sam u jednom periodu života bila sopstveni turistički vodič po Beogradu. Imala sam svoje ture, razrađene do detalja, sa različitim temama, pravcima i ciljevima. Neke sam ponavljala godinama. Neke ponavljam i danas.

Nisam vodila grupe.

Vodila sam sebe.

A pošto sam prilično zahtevna turistkinja, morala sam dobro da se pripremim.

Na Kalemegdanu sam, recimo, imala tri sasvim različite ture.

Prva je bila sportska. Donji Kalemegdan, pa uzbrdo, kroz Defterdarovu kapiju, na Gornji grad. Tu istorija nije bila važna. Važna su bila pluća, noge i sposobnost da se savlada uspon. Tvrđava je služila kao sprava za vežbanje, samo mnogo lepša od onih u teretani.

Druga je bila istorijska. Crkve, bedemi, kapije, opservatorija, Vojni muzej, spomenici, ostaci građevina, slojevi vekova. Na istom prostoru nalazila se čitava istorija grada, a ja sam je obilazila kao da svaki put polažem neki ispit koji mi niko nije zadao.

 

Treća je bila botaničko-zoološka.

Mislim da sam u jednom trenutku poznavala gotovo svako drvo na Kalemegdanu. Žbunove, leje, promene u vegetaciji, mesta na kojima nešto cveta ili ne cveta. Pratila sam i životinje, ptice, insekte, sitne stanovnike tvrđave koji ne znaju da žive u spomeniku kulture.

Isti Kalemegdan.

Tri potpuno različita putovanja.

• 
  

Zatim sam imala turu malih muzeja, legata, spomen-zbirki i kuća umetnika i naučnika.

Cvijićeva kuća, Muzej Petra Dobrovića, Muzej Paje Jovanovića...

 

(Muzej Jovana Cvijića nalazi se u ulici Jelene Ćetković 5, Kopitareva gradina.)

Nisam odlazila samo da gledam eksponate.

Mene je posebno zanimalo kako je nekadašnji privatni prostor pretvoren u javni.

Gde se završava stan, a počinje muzej?

Šta je ostalo od svakodnevnog života vlasnika? Gde su spavali, jeli, primali goste, radili? Koje prostorije su sačuvane kao privatne, a koje su ustupljene posetiocima? Šta se dogodilo sa kuhinjom, kupatilom, hodnikom, ostavom?

 

(Muzej Paje Jovanovića se nalazi u Ulici kralja Milana 21, na četvrtom spratu)

Pošto i sama brinem o jednom književnom legatu, ta pitanja za mene nisu bila samo muzeološka.

Bila su gotovo lična.

Uvek me je zanimalo kako se od nečijeg života napravi kulturna ustanova.

I šta se pritom izgubi.

• 
  

Posebna, neiscrpna tura jesu beogradske fasade.

Nju ne moram ni da planiram.

Dovoljno je da izađem iz kuće.

Mogu da je sprovodim peške, iz autobusa, taksija, automobila. Gledam pročelja, stubove, stubiće, balkone, reljefe, ukrase, erkerе, ograde, prozore.

A naročito ulazna vrata.

Imam sopstvenu top-listu najlepših ulaznih dveri starih beogradskih palata.

Neke su monumentalne, neke diskretne, neke imaju raskošne kvake, mesingane pločice, izrezbareno drvo, kovano gvožđe, staklo kroz koje se naslućuje stepenište.

Vrata su mi često zanimljivija od same zgrade.

Ona su granica između javnog i privatnog, između onoga što grad pokazuje i onoga što skriva.

Pavić i ja smo stalno priređivali takve arhitektonske ture. Zastajali smo, komentarisali, otkrivali pojedinosti koje smo prethodnih sto puta prevideli.

Sada to radim sama.

I još me nervira što su neke od najlepših kuća na Gornjem Dorćolu gotovo potpuno sakrivene iza gustog drveća.

Znam da drveće treba voleti.

Ali arhitektura takođe ima pravo da bude viđena.

Ponekad bih najradije zamolila krošnje da se malo pomere.

Samo na pet minuta.

• 
  

Postoji i moja večernja tura.

Ona počinje kada se upale svetla u stanovima.

Tada gledam prozore.

Ne zanimaju me toliko ljudi koliko prostorije iza njih.

Da li se vidi biblioteka?

Ima li slika na zidovima?

Kakav je luster?

Da li je soba pretrpana nameštajem ili gotovo prazna?

Ima li klavir?

Zamišljam živote koji se odvijaju iza osvetljenih prozora.

Ponekad je dovoljan samo jedan ugao sobe, jedna lampa, polica s knjigama, zavesa ili slika, pa da u glavi počne da mi se sklapa čitava priča.

Nisam voajer.

Ja sam turistkinja enterijera koji mi nisu dostupni.

• 
  

Naravno, postoje i ture po kafićima.

Ne zanimaju me svi podjednako.

Imam kolekciju onih sa pogledom.

Recimo, kafić kod Crkve Svetog Marka.

Pa kafić koji privatno zovem „Kafić kod muža“, jer se nalazi tamo gde je Pavićev spomenik.

 

Pa kafići na Cvetnom trgu, odakle mogu da gledam secesijsku zgradu Društva za ulepšavanje Vračara.

To nisu samo mesta na kojima pijem kafu.

To su moje male osmatračnice.

Kafa je ulaznica.

Pogled je program.

• 
  

Posebnu turu čine neobične prodavnice.

Antikvarijati, naravno.

Ali i turske prodavnice slatkiša, korejske prodavnice hrane, kineske mega-svaštare u kojima se može pronaći gotovo sve što čoveku nikada nije palo na pamet da mu je potrebno.

Takve prodavnice su mali etnografski muzeji savremenog sveta.

U njima se upoznaju tuđe navike, ukusi, izumi, pakovanja, čudni predmeti, kuhinjski pribor, kozmetika, posuđe, igračke, ukrasi.

Nekad kupim nešto. Nekad ništa.

Razgledanje je već dovoljno zadovoljstvo.

Uostalom, ni u muzeju ne moram da kupim eksponat.

• 
  

Volim i Beograd na vodi.

Njegovo šetalište, nove vizure, reku, arhitekturu, pogled sa vidikovca u Kuli Beograd.

 

Ne osećam obavezu da volim samo stari Beograd.

Grad nije muzejski predmet koji se jednom zauvek zaključava u vitrinu.

On raste, menja se, ponekad greši, ponekad uspeva.

A ja volim da gledam kako nastaje nešto što juče nije postojalo.

• 
  

Imam i vrlo neobične muzejske navike.

U Zepter muzeju nedeljom odlazim ponekad samo u jednu prostoriju.

Onu u kojoj su izložena dela bračnih parova slikara.

 

Gledam slike muževa i žena i gotovo redovno izlazim sa istim zaključkom: žene su bolje.

I gotovo redovno sa istim osećanjem nepravde: njihova imena su često ostala u senci slavnijih muževa.

Muzej je pun drugih dela, ali ja tog dana nisam došla zbog njih.

Došla sam da ponovo proverim svoju malu, privatnu istoriju umetničkih brakova.

U Narodni muzej mogu da odem samo zbog jedne slike Odilona Redona.

Ili zbog jednog mističnog prstena, nalik maloj kocki u kojoj se nešto nalazi.

 

Prođem pored čitavih epoha, velikih majstora, remek-dela i nacionalnog blaga.

Mene čeka moj prsten.

Ne osećam nikakvu krivicu.

Nisam došla da polažem ispit iz istorije umetnosti.

• 
  

Turistički vodiči obično nude gotove rute.

Najvažnije znamenitosti. Najpoznatije građevine. Deset mesta koja morate videti. Pet stvari koje ne smete propustiti.

Ja sam odavno prestala da verujem u ono „morate“.

Ne moram ništa.

Mogu da provedem sat vremena pred jednim ulaznim vratima, a da prođem pored čitavog muzeja.

Mogu da odem u muzej zbog jednog prstena.

Mogu da sedim u kafiću zbog fasade preko puta.

Mogu da obiđem tvrđavu zbog jednog drveta.

Mogu da putujem kroz sopstveni grad ne pomerajući se dalje od nekoliko ulica.

I što je najvažnije, mogu da menjam temu putovanja kad god poželim.

Jednog dana sam istoričarka. Drugog botaničarka. Trećeg arhitektkinja.

Četvrtog kustoskinja. Petog kolekcionarka kafića.

Šestog istraživačica tuđih osvetljenih prozora.

Sedmog samo žena koja je izašla da kupi kolač, pa usput otkrila neobičnu kvaku na vratima neke stare palate.

Možda je to i najbolji način da se živi u jednom gradu.

Ne kao stanovnik koji misli da ga već poznaje.

Nego kao turista koji stalno otkriva da je nešto propustio.

Za putovanje nije uvek potrebno promeniti mesto. Ponekad je dovoljno promeniti razlog i način na koji ga gledamo.