NEĆU DA BUDEM BOLJA VERZIJA SEBE

Ova verzija je sasvim dovoljno komplikovana

Svuda mi nude bolju verziju mene.

Treba da budem zdravija, mršavija, pokretljivija, organizovanija, smirenija, zahvalnija, produktivnija, načitanija, tolerantnija, urednija, odmornija i, naravno, srećnija.

Treba da jedem bolje, spavam bolje, dišem bolje, hodam više, sedim manje, mislim pozitivnije, koristim vreme pametnije i svakoga dana učinim nešto za sebe.

Čovek više ne može ni da postoji, a da nešto na sebi ne popravlja.

Kao da smo aplikacije.

Svakih nekoliko meseci očekuje se nova verzija: Jasmina 7.3. Ispravljene greške, poboljšane performanse, uklonjeni bagovi.

Neću!

Neke bagove želim da zadržim.

Hoću da pročitam krimić umesto ozbiljne knjige.

Hoću kolač iako vrlo dobro znam šta je glikemijski indeks.

Hoću da provedem tri sata gledajući stvari koje neću kupiti. To uopšte nije kupovina. To je razgledanje sveta predmeta. Kao muzej, samo što ispod eksponata piše cena.

Hoću da promenim mišljenje.

Hoću da budem nedosledna.

Čovek koji je celog života dosledan ili nikada ništa novo nije saznao ili je zaključao samog sebe u mišljenje koje je jednom imao.

Hoću da mi poneka mana ostane.

Neću sve da popravljam.

 

• 
  

Hoću na YouTubu da gledam čišćenje lica.

Bubuljice. Mitisere. Sve ono nad čim ljudi javno govore „fuj“, a snimci imaju milionske preglede.

Neko ih, očigledno, gleda.

Milioni ljudi se gade veoma predano.

I ja među njima.

Hoću ponekad da gledam sladunjav film u kojem već posle sedam minuta znam ko će se u koga zaljubiti.

Hoću tipiziranu krimi-seriju u kojoj se zločin dogodi pre špice, inspektor ima neki privatni problem, a ubica će do kraja epizode biti pronađen.

Ne mora svaki umetnički sadržaj da mi promeni život.

Ponekad hoću samo da mi prođe veče.

• 
  

Hoću ponekad da budem bezobrazna.

Ne monstruozna.

Samo dovoljno bezobrazna da ne moram svakome da objašnjavam zašto nešto neću.

Neću.

To je cela rečenica.

• 
  

Ponekad izađem i shvatim da sam zaboravila telefon.

Prvo se iznerviram.

Kako sam mogla?

Šta ako me neko zove? Šta ako mi nešto zatreba? Jaoj ako se nešto dogodi...?

A onda, posle nekoliko minuta, shvatim nešto gotovo zaboravljeno: Divno je. Nemam telefon. Gledam ljude. Gledam grad.

Pijem kafu i ne radim ništa s mobilnim dok je pijem.

Ne fotografišem ono što vidim. Ne proveravam poruke. Ne tražim nešto što mi je upravo palo na pamet.

Samo sam tamo.

Možda bi moja bolja verzija planski uvela „digitalni detoks“.

Ova sadašnja samo zaboravi telefon.

Rezultat je isti, a nema programa. I gledanja u sitna slovca na spravici.

 

• 
  

Neću 6.000 koraka.

Neću ni 10.000.

Neću da mi sat čestita zato što sam hodala. Više volim da mi tetris čestita pobedu, dok sedim i buljim u ekran.

Ako mi se šeta, šetaću.

A ponekad želim da šetam tržnim centrom, a ne parkom.

Znam.

Park ima drveće, kiseonik, ptice i prirodu.

Tržni centar ima klimu, lift, kafu, toalete, izloge i nema komarce.

Neka pobedi bolji.

• 
  

Ne želim ni da vežbam svakog dana.

Znam da mi prija.

U tome je najgore.

Da mi ne prija, imala bih odličan izgovor.

Ali prija mi.

Samo me mrzi.

I odbijam da od toga pravim moralni problem.

Jednog dana ću vežbati. Drugog neću.

Mišići će morati da nauče da žive s razočaranjem.

• 
  

Želim da se teleportujem.

Putovanja volim.

Put do njih mnogo manje.

Ne treba mi „putovanje kao iskustvo“. Treba mi destinacija.

U Beogradu sam, trepnem — Kairo.

To je prevoz po mojoj meri.

Godinama, zapravo decenijama, gledam istu besmislicu: prvi dan aranžmana počinje letom koji stiže oko 23.30.

To se zove prvi dan.

Nije.

To je poslednjih pola sata prvog dana. Ako sam platila sedam dana, ne želim da mi jedan od njih bude konceptualan.

Hoću dnevni let iz Beograda za Kairo. Hoću da stignem dok je dan. Hoću da prvi dan ima dan.

Dok se ne izmisli teleportacija, smatram to razumnim zahtevom.

 

• 
  

Hoću ponekad da zakasnim.

Čitavog života tačnost se predstavlja kao moralna vrlina.

Jeste pristojno ne ostavljati druge da čekaju.

Ali ponekad želim da ja budem ona koja utrčava pet minuta kasnije, umesto ona koja je stigla petnaest minuta ranije i sedi sama zato što je opet bila odgovorna.

Ne želim od kašnjenja da napravim karijeru.

Samo bih povremeno volela da mi vreme oprosti.

• 
  

Možda je problem upravo u reči „bolja“.

Bolja za koga?

Po čijoj specifikaciji?

Zašto bi žena koja jede manje šećera, napravi više koraka, pročita više ozbiljnih knjiga, nikada ne kasni, svakodnevno vežba, pravilno diše, koristi svaki minut i ne gleda ceđenje mitisera nužno bila bolja od mene?

Možda bi bila samo mnogo disciplinovanija.

A disciplina i vrlina nisu isto.

Ne želim da prestanem da se menjam.

To bi bilo dosadno.

Želim samo da prestanem da svaku promenu zovem poboljšanjem.

Nešto ću kod sebe popraviti. Nešto ću pokvariti. Ponešto ću promeniti. A nešto ću ostaviti kakvo jeste.

Poneku manu ću pažljivo čuvati.

Moja je.

Radila sam na sebi dovoljno dugo.
Sad bih malo da se koristim.