VRSTE ZAVOĐENJA II deo — Veliki zavodnici i njihove male tajne

 

VRSTE ZAVOĐENJA

II deo — Veliki zavodnici i njihove male tajne

[SLIKA 1 — UVODNA: kolaž istorijskih portreta Kazanove, Kleopatre, Rudolfa Valentina i Marlene Ditrih.]

Kada se govori o velikim zavodnicima, najpre se pomisli na ljude koji su imali mnogo ljubavnih avantura.

To je, međutim, prilično siromašna definicija.

Broj osvojenih srca ne govori nužno ništa o sposobnosti zavođenja. Neko može imati desetine ljubavnih veza, a da nikada nije bio naročito zanimljiv.

A neko može zavesti čitavu generaciju, iako ga većina tih ljudi nikada nije upoznala.

Veliki zavodnici ne osvajaju samo osobe.

Oni osvajaju maštu.

Đakomo Kazanova postao je gotovo sinonim za zavodnika.

 

Ali Kazanova nije bio samo čovek ljubavnih avantura. Bio je putnik, pisac, pustolov, sagovornik, čovek koji je umeo da se kreće kroz različite društvene svetove.

Njegova prednost nije bila samo u izgledu, već i u sposobnosti da se prilagodi osobi pred sobom.

Zavođenje je za njega bilo i razgovor, i igra, i pozorište.

Don Žuan je drugačiji slučaj.

On je književni i pozorišni lik, a ne istorijski ljubavnik čije podvige možemo jednostavno prebrojati.

Njegova strast nije toliko usmerena prema osobi koju osvaja koliko prema samom osvajanju.

Zato je Don Žuan možda manje veliki ljubavnik, a više veliki zavisnik od početaka.

Kleopatra je kroz vekove postala jedan od najvećih simbola ženske zavodljivosti.

 

Njene veze sa Julijem Cezarom i Markom Antonijem deo su istorije, ali je njena kasnija slika u velikoj meri oblikovana književnošću, slikarstvom, pozorištem i filmom.

U popularnoj mašti često se svodi na lepotu i erotiku.

A bila je i obrazovana vladarka, političarka i žena koja je morala da opstane u izuzetno opasnom svetu.

Možda je njena najveća moć bila upravo u tome što nije bila samo ono što su drugi želeli da vide.

Veliki zavodnici, izgleda, imaju jednu zajedničku osobinu: nikada se ne mogu sasvim objasniti.

Čim pomislimo da smo ih razumeli, pojavi se nešto što izmiče.

Dolaskom filma zavođenje je dobilo novu dimenziju.

Čovek više nije morao da bude fizički prisutan da bi izazvao uzbuđenje.

Dovoljno je bilo da se pojavi na platnu.

Rudolf Valentino postao je jedan od prvih velikih filmskih zavodnika. Njegov pogled, pokreti i egzotična filmska persona izazivali su oduševljenje publike.

 

Kada je umro 1926. godine, reakcije obožavalaca pokazale su koliko snažna može biti emocionalna veza sa osobom koju nikada nismo sreli.

Filmska industrija shvatila je da zavođenje može postati masovni fenomen.

I veoma brzo naučila da ga prodaje.

Marlene Ditrih zavodila je drugačije.

Njen glas, pogled, muška odela, cigareta, način na koji je sedela ili hodala — sve je to gradilo ličnost koja nije pristajala na jednostavne predstave o ženstvenosti.

Nije samo bila predmet pogleda.

Ona je pogledom upravljala.

 

 

Merilin Monro je, nasuprot tome, postala simbol ženstvenosti koja je istovremeno delovala izazovno i ranjivo.

Njena filmska pojava često je bila zasnovana na mešavini erotike, naivnosti i humora.

Ali javna slika zavodnice lako može postati zamka za osobu koja je nosi.

Publika se zaljubljuje u lik, a stvarna osoba ostaje skrivena iza njega.

Alen Delon predstavljao je drugačiju vrstu privlačnosti.

Njegova lepota bila je gotovo neprijatno savršena. Ali filmska zavodljivost nije proizlazila samo iz nje.

U mnogim ulogama postojala je hladnoća, ćutljivost, opasnost, osećanje da se iza lepog lica nešto skriva.

Brigitte Bardo je u posleratnoj Evropi postala simbol slobodnije seksualnosti, spontanosti i pobune protiv ukočenih pravila.

Zanimljivo je da su se oko oboje stvarali mitovi koji su odavno prevazišli njihove pojedinačne filmove.

 

 

 

Ni muzičari nisu zaostajali.

Elvis Prisli nije morao da otpeva čitavu pesmu da bi publika počela da vrišti. Bilo je dovoljno nekoliko pokreta kukovima.

Serž Genzbur zavodio je sasvim drugim sredstvima: glasom, rečima, provokacijom, inteligencijom i neurednim šarmom.

Šarl Aznavur nije morao da glumi nedostižnog lepotana. Njegova snaga bila je u pesmi koja je zvučala kao nečije lično priznanje.

To je možda najzanimljivija stvar kod slavnih zavodnika.

Nema jedinstvenog recepta.

Jedan osvaja lepotom.

Drugi glasom.

Treći humorom.

Četvrti tajanstvenošću.

Peti sposobnošću da nas ubedi kako peva samo nama, iako ga sluša nekoliko hiljada ljudi.

 

Ali slavni zavodnici imaju jednu veliku prednost nad običnim ljudima.

Mi ih uglavnom ne viđamo dok plaćaju račune, traže parking, čekaju majstora ili pokušavaju da objasne operateru zašto im ne radi internet.

Njihova zavodljivost pažljivo je osvetljena, montirana i često praćena muzikom.

U stvarnom životu nema uvek muzike.

Ponekad postoji samo pokvarena slavina.

I upravo tu počinje zanimljiviji deo priče.

Može li čovek ostati zavodljiv kada nestanu sve dekoracije?

Kada više nema svečanih večera, novih haljina, skupih parfema i uzbudljivih prvih susreta?

Može li zavođenje preživeti zajedničku kupovinu krompira?

Mislim da može.

Samo menja oblik.

Postaje pažnja.

Neko se seti kako volimo kafu. Primeti da smo umorni. Ispriča nam nešto smešno baš kada nam nije do smeha. Sačuva nam omiljeni zalogaj. Ne postavlja suvišna pitanja.

Ili jednostavno zna kada treba da ćuti.

Postoji i zavođenje koje nema nikakve veze sa ljubavlju.

Zavode nas knjige, gradovi, slike, glasovi, ideje.

Neko nas zavede pričom.

Neko načinom razmišljanja.

Neko hrabrošću.

Neko dobrotom koju nije ni pokušao da pokaže.

Možda zato i ne možemo napraviti konačnu enciklopediju zavođenja.

Čim popišemo sve poznate metode, pojavi se neko ko nas osvoji potpuno neočekivano.

Bez pogleda koji je vežbao pred ogledalom.

Bez savršene rečenice.

Bez skupog parfema.

Možda čak sa flekom od paradajz-sosa na košulji.

A mi se zaljubimo baš u njega.

Na kraju, veliki zavodnici ostaju u istoriji, na filmskim plakatima i u biografijama.

Ali svako od nas ima i svoju privatnu istoriju zavođenja.

U njoj se nalaze ljudi koji možda nikada nisu bili slavni, lepi po opštim merilima ili naročito vešti u ljubavnim igrama.

A ipak su nas osvojili.

I ostali nezamenljivi.

Jer najveće zavođenje možda nije ono koje uspe da nas privuče.

Nego ono zbog kojeg, i kada prođe mnogo vremena, još želimo da ostanemo.