STRAST IGRE – HOMO LUDENS II deo: Ozbiljni ljudi i njihove neozbiljne strasti

 

STRAST IGRE – HOMO LUDENS

II deo: Ozbiljni ljudi i njihove neozbiljne strasti

Postoje odrasli ljudi koji tvrde da su odavno prestali da se igraju.

A onda provedu tri sata nad šahovskom tablom, posvađaju se zbog partije karata, kupe još jednu društvenu igru za koju nemaju mesta ili do kasno u noć pokušavaju da obore rekord u nekoj digitalnoj igri.

I sve to smatraju sasvim ozbiljnim poslovima.

Francuski teoretičar Rože Kajoa nazvao je agon igre takmičenja, u kojima je cilj da se protivnik pobedi zahvaljujući veštini, znanju, snazi ili sposobnosti.

Šah je gotovo savršen primer.

Dva čoveka sede jedan naspram drugog, pomeraju drvene figure po tabli i pokušavaju da nadmudre jedan drugog.

Nema stvarne vojske, nema teritorije, nema kraljevstva koje će pobednik osvojiti.

A ipak, strasti mogu biti ogromne.

Neko će godinama pamtiti jednu izgubljenu partiju.

Neko će satima analizirati potez koji je trebalo da odigra.

Neko će se praviti da mu pobeda nije važna, ali će je, ako se dogodi, pominjati pri svakom sledećem susretu.

Postoje, naravno, i igre u kojima nije presudna veština.

Kajoa ih je nazvao alea, igrama slučaja.

Bacanje kockice, izvlačenje karte, rulet, lutrija — sve su to situacije u kojima čovek makar delimično prepušta ishod nečemu što ne može da kontroliše.

Zanimljivo je koliko ozbiljni, racionalni ljudi mogu da budu strasni kada je reč o nečemu što zavisi od slučaja.

Kockica nema nikakvu obavezu prema čoveku koji je baca.

Ali čovek se ipak ljuti na nju.

A nekada je moli.

Igre su vremenom postale i velika industrija.

Danas postoje prodavnice sa stotinama društvenih igara, čija pravila ponekad zahtevaju ozbiljno proučavanje. Figure, table, kartice, kockice, tajni zadaci, savezi, izdaje, osvajanja, pregovori.

Neke igre mogu trajati čitavo veče.

A digitalne igre stvorile su sopstveni svet.

Džojstici, specijalne fotelje, slušalice, volani, pedale, veliki monitori, naočare za virtuelnu stvarnost. Čitave sobe uređene su tako da čovek može što ubedljivije da se preseli u svet koji ne postoji.

Neko vozi automobil koji nema.

Neko upravlja avionom u kojem nikada nije sedeo.

Neko osvaja kraljevstvo koje postoji samo na ekranu.

Neko gradi gradove, rešava zagonetke ili istražuje izmišljene svetove.

A neko igra tetris.

Ja, na primer.

Igram razne vrste Tetrisa.

Na prvi pogled to je krajnje jednostavna igra. Oblici padaju, a ja ih slažem tako da se uklapaju.

Nema velikih junaka, dramatičnih zapleta, neprijateljskih vojski ni čudesnih svetova.

Samo kockice.

Ali upravo u toj jednostavnosti postoji nešto gotovo hipnotičko.

Jedan oblik pada, ja već razmišljam gde će stati sledeći. Nešto se uklopi, nešto pogrešim, pa pokušavam ponovo.

I dok slažem oblike na ekranu, u glavi slažem sasvim druge stvari.

Poslove. Tekstove. Obaveze. Planove.

Nekada upravo tokom igranja smislim rešenje problema koji me je mučio čitavog dana.

Ispada da se čak ni kada se igram ne odmaram sasvim od organizovanja života.

Možda bi trebalo da pronađem igru u kojoj se ništa ne slaže, ne planira i ne rešava.

Ali verovatno bih i u njoj pronašla neki sistem.

Igra, međutim, ne mora da ima ni tablu ni ekran.

Ponekad je dovoljna ulica.

 

 

Deca crtaju školice kredom, skaču na jednoj nozi, preskaču polja, vraćaju se na početak.

Odrasli prolaze pored njih.

A neki od tih odraslih, čim pomisle da ih niko ne gleda, nastavljaju da se igraju na sopstveni način.

Hodaju po ivičnjaku kao po konopcu. Preskaču barice. Broje stepenike.

Pokušavaju da stignu do nekog mesta pre nego što se završi pesma koju slušaju.

Biraju samo određene ploče na trotoaru.

Nema protivnika, nema pobednika, nema nagrade.

Postoje samo pravila koja su sami izmislili.

I tu dolazimo do možda najčudnije osobine igre: čovek dobrovoljno prihvata ograničenja koja u običnom životu ne bi podnosio.

Niko ne voli zabrane.

Ali u igri ih sam sebi postavlja.

Još jedan Kajoov oblik igre jeste mimicry, oponašanje, prerušavanje i preuzimanje druge uloge.

Deca oblače odeću odraslih, glume lekare, učitelje, kraljeve, gusare ili životinje.

Odrasli odlaze na maskenbale.

Glumci čitavog života igraju tuđe živote.

A i mi, koji se ne bavimo glumom, ponekad uživamo u tome da izgledamo kao neko drugi.

Biramo odeću, frizuru, držanje, način govora.

Danas ćemo biti ozbiljni. Sutra neobični. Prekosutra možda neko ko je upravo doputovao iz Pariza.

Igra identitetima nije rezervisana samo za pozorište.

Postoji i igra rečima.

Dosetke, kalamburi, anagrami, zagonetke, dvosmislice, izmišljanje novih izraza.

Jezik nije samo sredstvo sporazumevanja. On je i ogromna igraonica.

Nekada je dovoljno promeniti jednu reč, naglasiti drugi slog ili napraviti neočekivano poređenje pa da se čitava rečenica pretvori u igru.

A šta je ljubavno zavođenje ako ne jedna od najstarijih ljudskih igara?

Pogled koji traje malo duže nego što bi trebalo.

Osmeh koji može da znači više stvari.

Rečenica koja je sasvim nevina, osim ako nije.

Malo približavanje, malo udaljavanje.

U ljubavnom zavođenju postoje pravila koja niko nije napisao, a gotovo svi ih nekako poznaju.

I, kao u svakoj igri, nije uvek jasno ko je prvi počeo.

Naravno, nisu sve igre bezazlene.

Postoje igre moći, manipulacije, ponižavanja i opasnog nadmetanja.

Postoji kockarska strast koja može da uništi čoveka i njegovu porodicu. Postoje ljudi kojima pobeda postane toliko važna da više ne uživaju u igri.

A postoje i oni koji tuđim osećanjima pristupaju kao figurama na šahovskoj tabli.

Igra tada prestaje da bude prostor slobode i postaje način da se sloboda drugome oduzme.

Zato nije svaka igra dobra samo zato što je igra.

Ali mene ipak najviše zanimaju one sasvim male, privatne, gotovo nevidljive igre.

One za koje niko ne zna.

Čovek koji sam pleše u kuhinji dok sprema večeru.

Žena koja u glavi smišlja duhovite odgovore na razgovor koji se već završio.

Neko ko izmišlja melodiju dok hoda.

Neko ko na stolu slaže predmete po bojama, veličinama ili nekom sasvim ličnom pravilu.

Neko ko posmatra oblake i pokušava da u njima prepozna životinje, lica ili čitave prizore.

Neko ko otvori knjigu na nasumičnoj strani, uveren da će upravo tamo pronaći odgovor na pitanje koje ga muči.

U svim tim igrama postoji mali pokušaj da se svakodnevici doda nešto što ona sama nije ponudila.

Nešto neočekivano.

Nešto beskorisno.

Nešto što pripada samo nama.

Možda zato igra tako uporno opstaje.

Čovek može da ostari, izgubi spretnost, promeni navike, prestane da odlazi na igranke ili da igra društvene igre.

Ali ne prestaje nužno da se igra.

Samo menja igralište.

Ponekad je ono u njegovoj glavi.

Ponekad na ekranu.

Ponekad između dve ploče na trotoaru.

A ponekad se pojavi neko ko ga bez ikakve filozofije podseti na ono najvažnije.

Čovek radi, žuri, planira, brine, računa koliko još ima vremena.

A pas stoji pred njim sa lopticom u ustima.

I čeka.

Ne zna šta je rok, šta je obaveza, šta je produktivnost.

Zna samo da bi sada moglo da se igra.

I možda je u pravu.