KAKVU BIH VIKENDICU (KUĆU) ŽELELA ZA DOČEK 2027.

Letnju kuću sam već naručila.

Ne vlasniku, nego univerzumu.

Sada mi treba zimska.

Za nekoliko dana oko Nove godine, troje odraslih i jednog malog psa koji nema nikakvu nameru da razume praznike.

Ovoga puta ne tražim voćnjak, bazen, maline ni nadmorsku visinu. Neću čak ni da budem naročito razumna.

Hoću zimsku kuću.

Uzela bih dve postojeće vikendice, rastavila ih na delove, iz obe zadržala ono što mi se dopada, odbacila ono što mi se ne dopada, dodala ono što nijedna nema i napravila treću.

Moju.

Spolja može da izgleda gotovo kao brvnara: kamen, tamno drvo, veliki prozori i duboka natkrivena terasa. Ne prevelika. Ne hotel. Kuća.

Unutra velika zajednička prostorija sa kaminom, dubokim sofama, velikim trpezarijskim stolom i kuhinjom koja se vidi, ali se ne nameće.

Luksuz da.

Kič ne.

Za Novu godinu postoji vrlo tanka granica između raskoši i prodavnice novogodišnjih ukrasa. Ja bih ostala sa ove strane granice.

Velika prava jelka u dnevnoj sobi. Topla svetla. Stakleni ukrasi, ponešto zlatno, ponešto crveno, mnogo zelenog. Bez plastičnih Deda Mrazova koji se penju uz dimnjak, irvasa koji svetle u sedamnaest boja i pahuljica koje trepću kao aerodromska pista.

I još jedna jelka napolju.

Prava, ona koja već raste pored kuće. Njoj bih samo stavila svetla.

Kamin mora da gori.

Ne električni ekran koji prikazuje vatru.

Vatra.

I onda dolazi glavni zimski bezobrazluk.

Mali đakuzi napolju, tik uz kuću. Dovoljno velik za dvoje, možda troje, da se sedi u vreloj vodi dok je napolju nekoliko stepeni ispod nule.

Ali pravi spa bio bi unutra.

Veliki đakuzi u posebnoj toploj prostoriji, ne kada sa nekoliko mehurića nego onaj u koji se ulazi kao u mali bazen.

Pored njega sauna.

Tuš.

Debeli beli peškiri.

I vrata koja se zatvore.

Dve spavaće sobe, svaka dovoljno udaljena od dnevne sobe da onaj ko ode da spava u deset ne mora da slavi Novu godinu zato što je slave ostali.

A Vasa?

Njemu ne treba spa.

Njemu treba ograđeno dvorište, nekoliko stabala, nešto što se kreće iza ograde i dovoljno razloga da poveruje da je upravo on zadužen za bezbednost celog imanja.

U ponoć bih otvorila vrata.

Izašla bih na terasu sa čašom šampanjca.

Negde daleko može da bude vatromet.

Kod mene ne mora.

Kuća svetli, napolju svetli jelka, iz dimnjaka ide dim, u kaminu gori vatra, sauna je još topla, đakuzi se puši na hladnom vazduhu, a pas laje na nešto što niko drugi ne vidi.

Tako bih dočekala 2027.