PLUS, MINUS I ZNAK PITANJA I deo — Večernje knjigovodstvo života

 

PLUS, MINUS I ZNAK PITANJA

I deo — Večernje knjigovodstvo života

 

Piter Brojgel Stariji, „Holandske poslovice“ (1559). Mnoštvo ljudi i događaja na jednoj slici.

Svake večeri, pre nego što zaspim, napravim mali obračun sa danom koji je upravo prošao.

Ne vodim dnevnik u uobičajenom smislu. Ne zapisujem šta sam doručkovala, koliko sam koraka napravila i da li sam popila dovoljno vode. Nisam ni toliko savesna ni toliko zainteresovana za sopstvenu statistiku.

Ali volim da saberem događaje.

Na jednoj strani su plusevi, na drugoj minusi. A između njih stvari za koje još ne znam šta su.

I gotovo svake večeri iznenadim se koliko se toga dogodilo.

Ujutru je dan izgledao sasvim obično. Nije obećavao ništa naročito. Možda sam čak pomislila da će biti dosadan.

A onda je počeo da se razgranava.

Stigla je neka vest. Neko se javio posle dužeg vremena. Neko se nije javio, iako je obećao. Pronašla sam nešto što sam tražila. Izgubila nešto što mi je bilo pred nosom. Pročitala neobičnu rečenicu. Naljutila se. Nasmejala. Saznala nešto što nisam znala.

Jedan razgovor završio se potpuno drugačije nego što je počeo.

Jedna sitnica pokvarila mi je raspoloženje.

Druga ga je popravila.

I sve se to dogodilo u istom danu.

Čudno je koliko smo skloni da dan ocenimo prema njegovom najupadljivijem događaju.

Ako nas je neko iznervirao, kažemo da je dan bio grozan.

Ako smo dobili dobru vest, kažemo da je bio divan.

A ostalih dvadeset događaja?

Oni se bune protiv takve presude.

Zato moj večernji obračun nije jednostavan.

Plus: stigla je lepa poruka.

Minus: izgubila sam sat vremena zbog tuđe greške.

Plus: pročitala sam nešto izvanredno.

Minus: pokvario se aparat.

Plus: nasmejala sam se do suza.

Minus: neko me je razočarao.

A onda se pojavi događaj koji potpuno pokvari sistem.

Na primer, sretnem osobu koju godinama nisam videla. Da li je to plus ili minus?

Zavisi od osobe.

Ponekad i od toga koliko je susret trajao.

Ili se dogodi nešto neprijatno, što se kasnije pretvori u odličnu priču.

Tog trenutka bio je minus.

Uveče je već plus.

Sutradan možda postane anegdota koju ću prepričavati godinama.

Život, dakle, ima vrlo neuredno knjigovodstvo.

  

Karl Špicveg, „Knjiški moljac“ (Der Bücherwurm). Komična posvećenost sitnim otkrićima i svakodnevnim preokupacijama.

Posebno su zanimljivi dani kada se ništa veliko nije dogodilo.

Upravo tada otkrijem koliko su bili puni.

Jedan telefonski razgovor, tri poruke, dve vesti, mala kupovina, neočekivano otkriće na internetu, nečija duhovita primedba, komšijska epizoda, neplanirani posao, sitna pobeda nad tehnologijom.

A tehnologija ume da pruži i nekoliko poraza dnevno.

Čovek može da provede čitavo prepodne pokušavajući da uradi nešto što je nekada završavao jednim potezom olovke.

I kada konačno uspe, oseti zadovoljstvo kao da je osvojio Mont Everest.

Plus.

Mada je prethodno izgubio tri sata.

Minus.

Ponekad se pitam koliko se priča svakodnevno dogodi svakom čoveku, a da nikada ne budu ispričane.

U jednoj zgradi neko je dobio posao, neko izgubio ključ, neko se posvađao sa rođakom, neko kupio cveće, neko se zaljubio u pogrešnu osobu, a neko prvi put uspeo da napravi palačinke bez grudvica.

U istoj ulici, istog dana.

Kada bismo sve to zapisali, dobili bismo roman sa stotinama junaka.

A na koricama bi pisalo samo: „Utorak“.

Nisu svi događaji jednako važni, naravno.

Ali važnost ima neobičnu osobinu da se menja.

Ono što nas je ujutru uznemirilo, uveče može izgledati smešno.

Ono što smo usput čuli, može nam se danima vraćati u misli.

Jedna slučajna informacija otvori čitavu novu oblast interesovanja.

Jedan mali susret pokrene lanac događaja.

Jedno „ne“ oslobodi nas nečega što nam zapravo nije ni bilo potrebno.

A jedno „da“ napravi nam probleme koje još ne možemo ni da zamislimo.

  

Edvard Hoper, „Automat“ (1927). Žena za stolom, u večernjem miru, kao trenutak sabiranja dana.

 

Zato mi se čini da svaki dan ima sopstvenu dramaturgiju.

Uvod, zaplet, nekoliko sporednih likova, neočekivani obrt i završnicu.

Ponekad i epilog koji stigne sutradan.

Ima dana koji su komedije.

Ima melodrama.

Ima krimića u kojima satima tražimo nestali predmet, da bismo otkrili da smo ga sami premestili.

Ima naučne fantastike, naročito kada razgovaramo sa automatskim korisničkim servisima.

Ima apsurda koji bi postideo Beketa.

A najčešće se svi ti žanrovi smenjuju u toku jednog popodneva.

Možda je zato večernje prisećanje tako zanimljivo.

Dok dan traje, događaji dolaze jedan za drugim i ne stižemo da ih sagledamo.

Tek kada se zaustavimo, vidimo njihove međusobne veze, kontraste i iznenađenja.

Neki minus čak osvetli prethodni plus.

Neki neuspeh otkrije koliko smo se nečemu nadali.

Neka mala radost pokaže da nam je potrebno mnogo manje nego što smo mislili.

A nekada jednostavno zaključim da je dan bio toliko neobičan da ga nijedan pisac ne bi smeo izmisliti, jer mu čitaoci ne bi poverovali.

Ipak, sve se dogodilo.

U samo dvadeset četiri sata.

Ne verujem da svaki dan mora biti srećan, uspešan ili ispunjen velikim dostignućima.

Ali verujem da je gotovo svaki mnogo bogatiji nego što izgleda dok ga živimo.

Zato uveče ne pitam samo da li mi je dan bio dobar ili loš.

Pitam se: šta se sve danas dogodilo?

I gotovo uvek odgovor bude: mnogo više nego što sam jutros mogla da zamislim.

Samo što sa svojim večernjim obračunom imam jedan problem.

Ponekad se već posle nekoliko dana pokaže da sam pogrešno sabirala.

 

Nastavlja se: II deo — Anđeli koji ne slušaju naređenja.