SITNE I KRUPNE PAKOSTI SVAKODNEVNIH PREDMETA

Postoje velike životne nevolje, srednje nevolje i one sasvim sitne, o kojima se ne govori jer čoveka sramota da prizna da mu je jedan poklopac od jogurta upropastio jutro.

A upravo te sitne nevolje imaju jednu zajedničku osobinu: svakodnevno se ponavljaju i niko nema nameru da ih reši.

Uzmimo, na primer, gajtane. Punjače, kablove, produžne kablove, slušalice. Ostavite ih uredno složene, a kada se vratite, zateknete zmijarnik. Niko ih nije dirao, niko ih nije pomerao, ali oni su se u međuvremenu međusobno upoznali, zavoleli i stupili u neraskidive odnose.

 

Samostalni društveni život kablova.

Posebno su zanimljive ženske čarape. Dovoljno je da ih stavite u fioku i one će se upetljati jedna u drugu kao da su organizovale kolektivno venčanje. Muške čarape, naprotiv, imaju drugačiju strategiju. One se ne upetljavaju nego nestaju, rasparuju se, tako da na kraju imate sedam čarapa i nijednu odgovarajuću osmu.

 

Hulahopke predstavljaju poseban problem. Neke nemaju nikakvu oznaku za prednji i zadnji deo. Proizvođač očigledno smatra da žena treba intuitivno da zna gde je prednja, a gde zadnja strana. Posle nekoliko pokušaja, uvrtanja i preokretanja, uspete da ih obučete, ali ostajete u nedoumici da li ste pogodili.

Tu je i garderoba koja se oblači naopako. Majica koja spolja izgleda isto kao iznutra, sve dok ne izađete na ulicu. Džemper koji ima prednju i zadnju stranu, ali ne smatra potrebnim da vas o tome obavesti.

Proizvođači odeće posebnu pažnju posvećuju markicama. Nekada je postojala jedna mala etiketa sa veličinom i sastavom materijala. Danas se u bočni šav ušiva čitava biblioteka. Pet slojeva, na dvanaest jezika, sa simbolima koji podsećaju na saobraćajne znakove iz neke nepoznate države.

Naravno, morate da ih isečete. A onda vas ostatak etikete žulja još više nego cela biblioteka. Ako pokušate da je iščupate do kraja, rasporićete odeću.

Kod svilenih ešarpi situacija je naročito delikatna. Za najfiniju svilu proizvođač je prišio ogromnu deklaraciju, obično na najvidljivijem mestu. Ako je ostavite, nosite ešarpu sa uputstvom za upotrebu. Ako je skidate, rizikujete da napravite rupu u svili.

Sitni veš je zasebna oblast kućne logistike. Njegovo pranje traje relativno kratko, ali sušenje zahteva izvesne organizacione sposobnosti. Čarapice, gaćice i ostali sitni predmeti raspoređuju se po sušilici, radijatoru ili štipaljkama, sve dok kupatilo ne počne da liči na izložbu minijaturnih zastava.

Kada se veš osuši, uvek nedostaje jedna čarapa. Nekada se pronađe u navlaci za jorgan, nekada u rukavu košulje, a nekada ostane u veš-mašini. Tamo je otkrijete tek kada ubacite sledeću turu. Mašina, izgleda, naplaćuje pranje u naturi.

Ali sve su to male nevolje u poređenju sa onim što nastaje kada nešto kupite.

Kupovina je, u načelu, zadovoljstvo. Ugledate nešto lepo, korisno ili ukusno, oduševite se, platite i donesete kući.

A onda nastaje pakao.

Jer kupljeni predmet prvo treba osloboditi iz ambalaže.

Danas je gotovo sve zapakovano tako da se ne može otvoriti bez posebnog alata, fizičke snage i prethodne obuke. Predmet koji ste kupili da vam olakša život počinje tako što vam ga otežava.

 

Najgora je plastika koja je sa svih strana zavarena. Kroz nju vidite predmet, gotovo možete da ga dodirnete, ali nikako ne možete da dođete do njega. Pokušavate makazama, nožem, turpijom, a kada konačno probijete omot, posečete se na oštru ivicu plastike.

Zaštitne folije predstavljaju zasebnu vrstu torture. One imaju jezičak za povlačenje koji se otkine čim ga dodirnete. Onda noktima pokušavate da pronađete početak folije, što je otprilike isto kao da pokušavate da odlepite jednu stranicu od druge u knjizi koja je stajala na kiši.

Kada foliju konačno skinete, ispod nje vas često čeka još jedna.

A onda lepljiva nalepnica.

Nalepnice su posebna civilizacijska osveta. Na čaši, tanjiru, kutiji, knjizi, ogledalu, plastičnoj posudi, gotovo svakom novom predmetu nalazi se neka nalepnica koja mora da se ukloni. Najčešće je zalepljena lepkom koji bi mogao da posluži za izgradnju mostova.

Pokušate da je odlepite, ali se pocepa. Skinete papir, ostane lepak. Trljate lepak, on se razmazuje. Upotrebite sredstvo za skidanje lepka, pa počnete da brinete hoće li ono oštetiti predmet.

Na kraju imate nov predmet koji izgleda kao polovan, a još ga niste ni upotrebili.

Otvaranje šminke je tiha jeza.

Kupite ruž, maskaru, puder, kremu ili senku, a onda počinje borba sa celofanom, zaštitnom trakom, sigurnosnim prstenom, poklopcem koji se ne odvija i kutijicom koja se ne otvara na mestu na kojem biste očekivali.

 

Posebno su nezgodna mala pakovanja. Što je predmet manji i nežniji, to je njegovo pakovanje otpornije na ljudsku intervenciju.

A ja imam manikirane nokte.

Danas postoje mašine koje peru veš, sudove i podove, usisavaju, seckaju, mese, kuvaju i obavljaju razne druge poslove, pa mi pomažu da sačuvam nokte.

Ali proizvođači ambalaže očigledno nisu obavešteni o tom civilizacijskom napretku.

Sve što sam sačuvala zahvaljujući kućnim aparatima mogu da uništim pokušavajući da otvorim jednu kutijicu rumenila.

Kao žena koja živi sama, razvila sam čitav sistem pomoćnih alatki. Najvažnija je metalna turpija za nokte. Ona odavno više ne služi samo noktima. Njome podižem folije, odvajam nalepnice, pokušavam da otvorim kutijice i pronađem skrivene mehanizme.

Zatim dolaze razne vrste makaza, od malih do velikih.

A glavno oružje su džinovske papagajke, koje sam nasledila od pokojnog muža.

Udovičke papagajke.

Njima otvaram tvrdoglave poklopce flaša za vodu i jogurt. Jedni su toliko čvrsto zavrnuti da pomislite kako je proizvođač želeo da sadržaj sačuva za naredne generacije. Drugi su sada pričvršćeni za grlić flaše, pa vas pri svakom gutljaju udaraju po nosu.

Poseban neprijatelj je konzerva sardina. Proizvođač vam je ljubazno obezbedio metalni jezičak kako vam ne bi trebao otvarač. Povučete jezičak, poklopac se najpre opire, a zatim naglo popušta i ulje se razlije po rukama, stolu i odeći. Ako jezičak pukne, morate pronaći otvarač koji može da savlada konzervu napravljenu tako da se otvara bez otvarača.

 

Flaster je sličan slučaj. Posekli ste se i sada vam treba flaster. On je hermetički zatvoren u omotu koji ne možete otvoriti bez makaza. A makaze su negde daleko, dok vam krv curi po prstima. Kada ga konačno otvorite, zalepljuje se sam za sebe.

Čokolada je još jedan primer. Nekada ste mogli da je otvorite jednim pokretom. Danas morate da pronađete mikroskopski zarez na omotu, a ako ga nema, možete samo da pokušavate da je rastrgnete zubima. Ispada da čokoladu prvo treba zaslužiti.

Tu su i elektrostatičke pakosti. Skinete celofan, a on vam se zalepi za prste. Otresete ga sa jedne ruke, pređe na drugu. Pokušate da ga bacite u kantu, on se zalepi za ivicu. Konačno ga se oslobodite, ali se u međuvremenu za rukav zakačio neki drugi komadić.

Predmet ste raspakovali, ali ambalaža odbija da vas napusti.

Postoje i predmeti sa misterioznim uputstvima. Na pakovanju je nacrtana ruka koja nešto pritiska, povlači, okreće i podiže, ali nikako ne uspevate da shvatite kojim redosledom. Posebno su mi draga uputstva koja sadrže samo strelice. Kao da je dovoljno da predmetu pokažete strelicu pa će sam znati šta treba da uradi.

Za čitanje uputstava imam nekoliko lupa.

Jer su proizvođači, u želji da obaveste čitavo čovečanstvo, odlučili da na prostoru veličine poštanske marke odštampaju tekst na dvadeset jezika. Slova su toliko sitna da vam više nije dovoljna dioptrija. Potrebna vam je optička laboratorija.

Kada najzad pročitate uputstvo, ustanovite da se ono uglavnom sastoji od upozorenja šta sve ne smete da radite sa predmetom koji ste upravo kupili.

Još su zanimljiviji predmeti bez ikakvog uputstva. Tu se podrazumeva da je korisnik dovoljno inteligentan da sam otkrije kako se otvara poklopac, izvlači fioka, skida zaštitna folija ili menja baterija. Ako nije, neka mu predmet i ne treba.

A o sortiranju ambalaže da i ne govorim.

Pošto ste konačno oslobodili kupljeni predmet, ostaje vam gomila kartona, plastike, folija, stiropora, lepljivih traka i papirića. Sve to treba razdvojiti, odložiti, a ponešto prethodno i oprati.

Kupili ste jednu stvar, a dobili posao za čitavo popodne.

Vešalice su posebna priča. Njihova jedina funkcija jeste da drže odeću. Međutim, neke su toliko glatke da odeća sa njih sklizne čim zatvorite ormar. Otvorite ga sutradan i zateknete haljinu na podu, dok vešalica visi prazna, potpuno zadovoljna sobom.

A onda, dva puta godišnje, dolazi vrhunac besmislenog kućnog rada: pomeranje satova.

Neko odluči da se vreme promeni za jedan sat, a vi obilazite stan i podešavate zidne satove, budilnike, sat na šporetu, mikrotalasnoj pećnici i sve ostale uređaje koji nisu dovoljno pametni da znaju koliko je sati.

Neki se podešavaju jednostavno. Kod drugih morate istovremeno da pritisnete dva dugmeta, držite treće i sačekate da četvrto počne da trepće. Uputstvo ste, naravno, davno bacili.

Posebno me nervira kada uređaj, posle nestanka struje, počne da pokazuje 00:00. Kao da je i vreme nestalo zajedno sa električnom energijom.

Sve te sitne i krupne pakosti imaju jednu zajedničku osobinu: troše nam vreme, strpljenje i dostojanstvo, a pritom se smatraju sasvim normalnim delom života.

Za velike probleme postoje stručnjaci, servisi, savetovališta i čitave institucije. Za male probleme nema nikoga.

Ne postoji služba kojoj možete da prijavite čokoladu koja neće da se otvori, etiketu koja vas žulja, vešalicu koja odbija da veša ili čarapu koja je odlučila da se osamostali.

A možda bi trebalo osnovati Ministarstvo za sitne i krupne pakosti svakodnevnih predmeta.

Ja bih odmah podnela nekoliko desetina prijava.

Samo se bojim da bi formular bio zapakovan tako da ne može da se otvori.

A uputstvo za popunjavanje štampano slovima koja se vide samo pod mikroskopom.