PATRIOTIZAM BEZ INVENTARSKOG BROJA

1. PATRIOTIZAM JE BESPLATAN. KULTURA NIJE

Postoji jedna vrsta patriotizma koja ništa ne košta. Sastoji se od velikih reči, svečanih govora, zastava, godišnjica, televizijskih kamera i neprekidnog pozivanja na veličanstvenu srpsku istoriju.

Postoji i druga vrsta patriotizma, znatno skuplja i manje fotogenična. Ona podrazumeva arheologe, konzervatore, kustose, bibliotekare, restauratore, digitalne kataloge, fotografije, računare, stručnjake za održavanje sajtova i, zamislite, njihove plate.

Prva vrsta patriotizma kod nas cveta. Druga jedva preživljava.

Ne odbacujem svoju kulturu. Naprotiv. Upravo zato što joj pripadam, što poznajem srpsku književnost i što sam sedamnaest godina posvetila Pavićevoj zaostavštini, toliko me vređa način na koji se prema njoj postupa.

Ne osporavam veličinu naše istorije. Osporavam iskrenost onih koji je neprestano prizivaju, a nisu spremni da plate njeno čuvanje.

2. VELIKI SMO, ALI ČEKAMO DA NAM TO POTVRDE STRANCI

Postoji jedna naročito pogubna vrsta provincijalizma: ona koja neprestano govori o sopstvenoj veličini, a istovremeno ne ume da prepozna sopstvenu vrednost dok joj neko iz inostranstva ne udari pečat.

Milorad Pavić je posebno zanimljiv primer. Njegovo delo odavno je prešlo granice nacionalne književnosti. On pripada srpskoj književnosti, ali i svetskoj. Te dve činjenice nisu suprotstavljene. Naprotiv, jedna drugu obogaćuje.

Nedavno je „Hazarski rečnik“ zauzeo šesnaesto mesto na regionalnoj listi najboljih romana, sastavljenoj na osnovu glasova pisaca, kritičara i urednika. Među onima koji su ga visoko vrednovali bio je i makedonski reditelj Milčo Mančevski, koji ga je stavio na prvo mesto.

Ne smeta mi što neko nije glasao za Pavića ili što ga je stavio na šesnaesto mesto. Svako ima pravo na sopstveni književni sud. Ali zanimljivo mi je koliko se često naša književna vrednost odmerava prema lokalnim hijerarhijama, dok međunarodna recepcija i istorijski uticaj jednog dela ostaju u drugom planu.

Paviću ne treba domaća potvrda da bi bio svetski pisac. Ali domaćoj kulturi potrebna je svest o tome šta ima.

3. MUZEJ IMA SLIKU. GRAĐANIN IMA PROBLEM.

A sa muzejima je još jednostavnije. Tu nema književnog ukusa, glasanja ni rang-lista. Postoje umetnička dela, stručna odgovornost za njihovo čuvanje i pitanje njihove dostupnosti javnosti.

Već godinama pokušavam da pronađem fotografiju jednog dela Odilona Redona koje pamtim iz Narodnog muzeja u Beogradu. Nije reč o potrazi za izgubljenom Atlantidom, nego o umetničkom delu iz muzejske zbirke. Ispostavlja se da javno dostupna digitalna dokumentacija nije dovoljna da ga jednostavno identifikujem i pogledam.

Ne tvrdim da muzej nema inventar, niti da njegovi stručnjaci ne znaju šta čuvaju. Tvrdim nešto drugo: građanin koji želi da upozna sopstvenu kulturnu baštinu ne bi smeo da zavisi od privatnih poznanstava i dobre volje pojedinaca da bi došao do osnovne informacije i fotografije.

Slično je sa Dragutinom Inkiostrijem Medenjakom, jednim od pionira našeg primenjenog umetničkog stvaralaštva. Njegovi enterijeri, nameštaj, paravani, dekoracije, radovi po Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji predstavljaju čitav jedan svet koji je danas teško rekonstruisati iz javno dostupne dokumentacije.

Posebno me zanima njegov rad u Titelu. Koliko je toga sačuvano? Šta je fotografisano? Gde se nalaze originali, a gde arhivski snimci? Koliko je radova izgubljeno?

Zašto su odgovori na takva pitanja toliko teško dostupni?

Ne tražim da se preko noći izgradi novi muzej. Tražim da postojeći predmeti budu popisani, fotografisani i predstavljeni javnosti, koliko god to njihovo stanje i prava dozvoljavaju.

4. SREDNJI VEK ZA GOVORNICOM, KOROV NA TERENU

A onda se setim kuće Milića od Mačve na Zlatiboru. Sećam se svečanih najava njene obnove, kamera, obećanja i početaka koji su delovali kao da će nešto zaista biti urađeno. Godinama kasnije ostaje pitanje koliko je od najavljenog stvarno završeno.

 

Ili Srebrnice na Rudniku, istorijskog mesta povezanog s despotom Stefanom Lazarevićem. O despotu se može govoriti satima. Njegova istorijska mesta, međutim, zahtevaju istraživanje, zaštitu, uređenje i trajnu brigu.

Srednjovekovna Srbija je veličanstvena dok stoji u govoru. Čim se pretvori u arheološki lokalitet, postaje finansijski problem.

Lakše je otvoriti obnovu pred televizijskim kamerama nego godinama finansirati konzervatore. Lakše je održati govor o precima nego obezbediti stručnjake koji će sačuvati ono što su nam ostavili.

5. ŠABAC: GRAD U KOJEM SU I TROTOARI ZNALI ISTORIJU

Ipak, nije svuda moralo biti tako.

Postojao je jedan Šabac koji je pokazao kako izgleda grad kada kulturu ne smatra luksuzom. U vreme tadašnje gradske vlasti, Šabac je izdvajao čak sedam odsto svog budžeta za kulturu. Ne jedan odsto, koliko sam prvobitno mislila. Sedam!

I to se videlo.

Šabac je i inače gospodski grad, ali tada je njegovo gospodstvo dobilo i savremeni izraz. Pozorište, biblioteka, muzeji, književni programi, kulturni život koji nije postojao samo na papiru.

A pamtim i jedan izvanredan detalj: pored značajnih gradskih kuća, u trotoare su bile ugrađene osvetljene mesingane ploče, sa dvojezičnim podacima o zgradama.

Kakva jednostavna, a civilizovana ideja!

Čovek šeta gradom, zastane i pročita istoriju kuće pored koje prolazi. Ne mora da ide u arhiv, da moli kustosa, da poznaje nekoga u ustanovi. Istorija mu je doslovno pod nogama, čak i osvetljena.

U Šapcu su trotoari znali istoriju grada.

 

To je patriotizam koji mi se dopada. Nenametljiv, obrazovan, praktičan. Bez fanfara.

Kasnije se promenila gradska vlast. Moj utisak je da je sa njom oslabio i onaj naročiti kulturni zamah koji sam pamtila. Ali iskustvo tog ranijeg Šapca ostaje dragoceno: pokazalo je da se odnos prema kulturi može promeniti kada se za nju zaista izdvoji novac.

I upravo zato me toliko razbesni kada čujem da za kulturu nema para. Nema ih, naravno, ako se unapred odluči da ih neće biti. Šabac je pokazao da kulturna politika nije metafizička kategorija, nego budžetska stavka. I da se njeni rezultati mogu videti čak i u trotoaru.

6. SVETSKI PISAC, DOMAĆI ŠTAP I KANAP

A sada da pređemo sa mesinganih ploča na jednog pisca.

Ne na bilo kog pisca. Na Milorada Pavića.

Sedamnaest godina posle njegove smrti brinem o njegovom književnom nasleđu. Pratim nova izdanja, prevode, naučne radove, pozorišne predstave, međunarodnu recepciju, dopunjavam bibliografije, održavam sajtove, odgovaram izdavačima, agentima, prevodiocima i čitaocima iz celog sveta.

Ne nabrajam ovo da bih se žalila na posao koji sam sama prihvatila. Nabrajanje je potrebno da bi se razumelo koliko posla stoji iza jedne jedine reči: legat.

Jer legat nije svečana fotografija sa potpisivanja ugovora. Nije vitrina, spomen-ploča, govor na godišnjicu rođenja ili smrti. Legat je svakodnevni rad, i to rad koji se ne završava.

Pavićeve knjige nastavljaju da žive u svetu. Izlaze nova izdanja, pojavljuju se novi prevodi, proučavaju se njegova dela. Svetska recepcija ne prestaje zato što je pisac umro. Naprotiv, upravo tada postaje naročito važno da neko tu recepciju prati, dokumentuje i sačuva.

I gde se onda čuva taj živi, međunarodni život jednog pisca?

Danas, dobrim delom, na internetu.

Na sajtu koji mora da radi. Na stranicama koje moraju da se dopunjavaju. U digitalnoj arhivi koja mora da ostane dostupna i za deset, dvadeset, pedeset godina.

Biblioteka grada Beograda institucionalno se stara o Legatu Milorada Pavića. Obratila sam joj se s molbom da obezbedi administratora koji bi profesionalno održavao Pavićev sajt.

Nije mogla.

Ne zato što tamo niko neće da pomogne. Naprotiv. Postoji čovek, Marijan, koji se trudi svim silama, zna više o računarima od drugih i pokušava da reši ono što može.

Ali ni sama Biblioteka nema odgovarajuću stalnu IT službu. Za ponuđene plate teško je pronaći i zadržati stručnjake, pa se tehnička podrška obezbeđuje kako se zna i ume.

Štapom i kanapom.

I upravo je to ono što me najviše ljuti. Ne nedostatak dobre volje. Nedostatak budžeta.

Još je zanimljivije što je prilikom svečanog poveravanja Legata Biblioteci grada javno najavljeno i staranje o Pavićevom veb-sajtu.

Dakle, sve je prepoznato kao važno. Postoji ugovor, postoji institucija, postoji javno obećanje. Ali kada dođemo do čoveka koji treba da održava sajt, nailazimo na ono staro, neprobojno pitanje: od čega ćemo ga platiti?

I tu se krug zatvara.

 

Počela sam od muzeja u kojem ne mogu jednostavno da pronađem fotografiju jednog umetničkog dela, prošla kroz nedovoljno dostupnu dokumentaciju o Inkiostriju, zapuštena istorijska mesta i jedan grad koji je umeo da osvetli sopstvenu prošlost, da bih stigla do pisca čija se književnost proučava kao jedan od prethodnika digitalne kulture.

Pavić je u književnosti otvorio vrata koja je internet kasnije učinio svakodnevnim.

A mi danas nemamo dovoljno novca ni za čoveka koji bi ta vrata održavao otvorenim.

Ne tražim od Marijana da bude čudotvorac. Ne tražim ni od bibliotekara da budu programeri. Tražim da sistem prestane da zavisi od požrtvovanosti pojedinaca.

Jer naša kulturna baština ne može večno da se održava kao porodična vikendica: neko zna majstora, neko ima rođaka, neko će usput pogledati računar, neko će nešto popraviti kad stigne.

7. VELIČANSTVENA PROŠLOST, BEZ NOVCA ZA SADAŠNJOST

Zašto se uopšte toliko govori o veličanstvenoj srpskoj istoriji ako nismo spremni da finansiramo njeno čuvanje?

Ne osporavam veličinu te istorije. Osporavam iskrenost onih koji je neprestano prizivaju, a ne obezbeđuju dovoljno sredstava da njeni tragovi budu sačuvani, istraženi i dostupni.

Patriotizam ne bi smeo da bude zamena za kulturnu politiku.

U Srbiji se prošlost najviše voli u govornom obliku. Čim treba da se pretvori u inventar, restauraciju, istraživanje, digitalizaciju ili platu stručnjaka, ljubav naglo prestaje.

Nacionalni ponos je besplatan. Održavanje nacionalne baštine košta.

Nije patriotizam stalno govoriti koliko smo veliki. Patriotizam je ne dozvoliti da ono što je zaista veliko propadne zbog našeg nemara.

A ja bih, za početak, sasvim skromno, volela da mogu da pronađem fotografiju Odilona Redona, da vidim dokumentaciju Inkiostrijevih radova u Titelu i da ne moram da brinem ko će sutra tehnički održavati sajt Milorada Pavića.

Ne morate da mi dokazujete koliko je naša kultura velika.

Pokažite mi gde ste je popisali.

Dajte mi inventarski broj.

I fotografiju Odilona Redona.