PRAVO NA NEKORISNOST

Zašto sve mora nečemu da služi?

Živimo u vremenu u kojem sve mora nečemu da služi. Predmet mora da bude funkcionalan, knjiga korisna, putovanje poučno, razgovor konstruktivan, prijateljstvo podsticajno, a popodne dobro iskorišćeno.

Čak i kada ništa ne radimo, trebalo bi da to radimo s nekim ciljem.

Odmaramo se da bismo povratili energiju. Šetamo da bismo napravili deset hiljada koraka. Čitamo da bismo nešto naučili. Putujemo da bismo stekli iskustvo. Družimo se da bismo održavali društvene kontakte. Meditiramo da bismo smanjili stres i povećali produktivnost.

Čovek više ne sme ni da bude besposlen bez odgovarajućeg opravdanja.

A šta ako ne želim ništa da postignem? Šta ako čitam knjigu koja me ničemu neće naučiti, putujem u grad u kojem neću obići nijednu znamenitost, razgovaram satima s nekim a da iz tog razgovora ne proistekne ništa, sedim u kafiću i gledam kroz prozor?

Šta ako je upravo to smisao?

Milorad mi je pričao o francuskom pojmu flânerie, koji označava besciljno lutanje gradom. Flâneur je šetač bez praktičnog odredišta, čovek koji ne žuri, ne obavlja poslove, ne prelazi najkraći put između dve tačke. On posmatra izloge, prolaznike, fasade, svetlost na zidovima, život koji se odvija bez njegovog učešća.

U devetnaestovekovnom Parizu takav šetač postao je gotovo književna i filozofska figura. Bodler ga je prepoznao kao posmatrača modernog grada, a Valter Benjamin kasnije mu je posvetio mnogo pažnje.

Flaner ne mora ništa da kupi, ništa da poseti, ništa da fotografiše. Njegova šetnja ne mora da ima rezultat.

To je danas skoro subverzivna delatnost.

Različite kulture ipak su sačuvale izraze za ono što savremeni svet pokušava da proglasi gubitkom vremena.

Italijani imaju dolce far niente, slatko nečinjenje. Ne odmor posle rada, ne pripremu za sledeći napor, nego uživanje u tome što se ništa ne događa.

Holanđani imaju niksen, dopuštanje sebi da jednostavno ne radimo ništa.

Danci imaju hygge, umetnost prijatnosti, topline i malih zadovoljstava koja ne moraju da budu spektakularna. Sveća, ćebe, razgovor, šolja kafe. Mada je savremena trgovina uspela i od toga da napravi čitavu industriju sveća, ćebadi i šolja.

Zen budizam, iz sasvim drugačije duhovne tradicije, podseća nas na pažnju prema sadašnjem trenutku. Ne moramo neprestano da jurimo sledeći. Postoji i ovaj.

Zanimljivo je da su gotovo sve te ideje, čim su postale popularne, pretvorene u metode za poboljšanje života. Ne radite ništa da biste bili kreativniji. Meditirajte da biste bili uspešniji. Šetajte bez cilja da biste pronašli inspiraciju.

Dakle, čak i nekorisnost mora da dokaže svoju korisnost.

Kao da se čovečanstvo užasava mogućnosti da neki trenutak prođe a da od njega nema nikakve dobiti.

Ipak, postoje knjige koje nam nisu potrebne, a volimo ih. Predmeti koji ničemu ne služe, a ne bismo ih dali ni za šta. Putovanja sa kojih se ne vraćamo ni pametniji ni bogatiji. Prijateljstva koja ne otvaraju nikakva vrata. Razgovori koje nije moguće prepričati jer se, zapravo, ni o čemu nije razgovaralo.

Postoje popodneva koja nisu proizvela ništa.

Možda su upravo ona bila najbolja.

Naravno, ovde moram da priznam nešto što prilično kompromituje moju filozofiju.

Ja nisam osoba koja ume da ne radi ništa.

Neprestano govorim o opuštanju, a sama sam gotovo stalno u poslu. Pišem, čitam, uređujem, proveravam, odgovaram, planiram. Čak i kada sednem da se odmorim, u glavi već sređujem nešto što još nije završeno.

U kafiću sebi ponekad dozvolim pola sata nekorisnosti.

Sedim, pijem kafu, gledam ljude, drveće, prolaznike. To je moj mali pokušaj građanske neposlušnosti prema diktaturi korisnog vremena.

Ali onda uzmem mobilni telefon.

Odgovorim na jednu poslovnu poruku. Pa na drugu. Pošaljem SMS, proverim mejl, nešto se dogovorim.

I odjednom mojih pola sata nekorisnosti postane vrlo korisno.

Samo što, u ambijentu kafića, ti poslovi izgledaju manje kao poslovi. Kao da je dovoljno što sedim za stolom s kafom pa da se sve što radim pretvori u odmor.

Možda se zato toliko zalažem za pravo na nekorisnost: ne zato što sam ga osvojila, nego zato što mi neprestano izmiče.

A ono je, zapravo, filozofska kategorija. Gotovo jeretička u vremenu žurbe, stalne aktivnosti, sticanja novca, skupljanja iskustava i neumornog usavršavanja samoga sebe.

Savremeni čovek treba da bude najbolja verzija sebe. Da svaki dan napreduje, da nešto postigne, nauči, poboljša, zaradi, organizuje, optimizuje.

Ja bih, za promenu, volela da čovek ima pravo i na svoju sasvim običnu verziju.

Onu koja sedi. Koja ne napreduje. Koja nije ništa naučila, niti iskoristila dan.

Jer možda jedno od najvećih bogatstava nije vreme koje smo dobro iskoristili, nego vreme koje smo uspešno protraćili.

A da nam pritom nije bilo žao.

*

A da pravo na nekorisnost nije samo pitanje temperamenta, nego i ozbiljna filozofska kategorija, podsetio nas je još 1932. godine britanski filozof Bertrand Rasel, u eseju „U pohvalu dokolici“ (In Praise of Idleness).

Rasel je smatrao da je uverenje kako je rad sam po sebi vrlina jedna od velikih zabluda modernog društva. U vreme kada je već bilo moguće proizvoditi više uz manje ljudskog napora, on je predlagao četvoročasovni radni dan. Ne zato da bi ljudi preostalo vreme proveli u još nekom korisnom poslu, nego da bi imali vremena za život.

Za čitanje, razgovor, umetnost, radoznalost, zabavu, pa i za sasvim običnu dokolicu.

Njegova ideja bila je gotovo skandalozna: čovek ne mora neprestano da opravdava svoje postojanje radom.

Danas, skoro jedan vek kasnije, Raselov predlog zvuči još provokativnije. Imamo mašine koje rade umesto nas, računare koji za nekoliko sekundi obavljaju nekadašnje višednevne poslove, telefone u kojima nosimo čitave kancelarije. A ipak, kao da imamo sve manje vremena.

Možda zato što smo, umesto da tehnologijom oslobodimo čoveka od rada, uspeli da rad unesemo u svaki trenutak njegovog života.

Čak i u kafić.

Čak i u mojih pola sata nekorisnosti.

 

*

Zapravo, kada bolje razmislim, postoji jedna stvar koju radim isključivo iz zadovoljstva: igram razne vrste tetrisa.

To je moja jedina prava dokolica. Ređam kockice, uklapam oblike, oslobađam prostor, prelazim nivoe. Naizgled, ne proizvodim ništa, ne zarađujem ništa, ne rešavam nijedan stvarni problem.

Ali baš dok igram tetris, najviše razmišljam o poslu. Tada mi padaju na pamet nove ideje, smišljam tekstove, organizujem obaveze, pronalazim rešenja za ono što me je prethodno mučilo.

Dok na ekranu slažem kockice, u glavi slažem život.

I tako se ispostavlja da čak ni moja jedina dokolica nije sasvim nekorisna.

Izgleda da ću pravo na nekorisnost morati da izborim od same sebe.