PREDMETI KOJI LAŽU

 

PREDMETI KOJI LAŽU ili:predmeti profesionalni prevaranti

Predmeti su nekada bili pošteni.

Sto je bio sto. Drvo je bilo drvo. Sveća je gorela, kiša je padala, a prozor je služio da se kroz njega vidi nešto što se nalazi napolju.

Danas više ništa nije sigurno.

Predmeti su naučili da lažu.

I to bez griže savesti.

Počnimo od kamina.

Kamin je nekada imao vatru. Pravu. Grejao je, pucketao, dimio, zahtevao drva, ostavljao pepeo i povremeno pravio probleme.

Savremeni električni kamin nema nijednu od tih neprijatnih osobina.

Ima dugme.

Pritisnete dugme i dobijete vatru koja ne gori.

Možete čak da podesite jačinu plamena.

Vatra je poslušna.

Ne može da zapali kuću, ali ne može ni da ispeče krompir.

Onda je neko zaključio da nam ni električni kamin nije potreban.

Dovoljno je uključiti televizor.

Na ekranu gori vatra.

Porodica sedi oko televizora i uživa u ognjištu.

Možda će jednog dana televizor prikazivati i porodicu koja sedi oko ognjišta, pa mi više nećemo morati ni da sedimo.

• 
  

Elektronska sveća je još jedan zanimljiv izum.

Ona svetli, treperi, imitira plamen, a ponekad ima čak i daljinski upravljač.

Možete da ugasite sveću iz druge sobe.

Romantika je konačno postala bezbedna.

Nema voska, nema dima, nema opasnosti, nema mirisa, nema toplote.

Nema ni sveće.

Ali ima njene imitacije.

Čak i rođendanske svećice mogu biti elektronske.

Zamislite dete koje pokušava da ih oduva.

Ne može.

Mora da pozove roditelja sa daljinskim upravljačem.

• 
  

Postoje knjige koje nisu knjige.

Spolja imaju korice, naslov, hrbat, ponekad čak i zlatotisak.

Unutra je kutija.

U nju možete da stavite novac, nakit, daljinski upravljač ili nešto što želite da sakrijete.

Knjiga je postala idealno skrovište, valjda zato što se računa da je niko neće otvoriti.

Ali to nije najgore.

Postoje knjige koje se prodaju na metar.

Ne po naslovu.

Ne po autoru.

Ne po sadržaju.

Po dužini police.

Potreban vam je metar i po knjiga u zelenim koricama?

Izvolite.

Dva metra klasika u kožnom povezu?

Može.

Da li ste ih pročitali?

To se ne pita.

Knjige su tu da se slažu sa zavesama.

Kao književnica, moram da priznam da je to izvesno dostignuće civilizacije: knjiga je konačno oslobođena obaveze da bude pročitana.

• 
  

Veštačko cveće je posebna kategorija.

Ne vene.

Ne traži vodu.

Ne zahteva svetlost.

Ne privlači insekte.

Ne menja se.

Možete da odete na godišnji odmor i vratite se posle tri meseca, a orhideja će vas dočekati u istom stanju.

Kao da ste je ostavili u zamrzivaču vremena.

Postoji čak i veštačko cveće koje izgleda uvelo.

To je već vrhunac.

Kupujete imitaciju biljke koja imitira umiranje.

A ako vam nedostaje miris, možete da ga naprskate iz bočice.

• 
  

I trava je postala nepotrebno živa.

Plastična trava ne raste.

Ne žuti.

Ne zahteva košenje.

Nema blata.

Nema korova.

Ne morate da je zalivate.

Dovoljno je povremeno da je operete.

Vrt se pretvorio u tepih.

Deca se igraju na zelenoj plastici, pas pokušava da shvati šta je to, a vlasnik zadovoljno govori:

„Baš izgleda prirodno.“

Što je najveći kompliment koji veštačka trava može da dobije.

• 
  

Postoje zidovi od cigle koji nikada nisu videli ciglu.

To su tapete.

Na njima je odštampana cigla.

Možete imati industrijski loft u stanu koji nikada nije bio industrijski, niti loft.

Možete imati kameni zid od papira.

Možete imati mermer od plastike.

Možete imati drvene grede od poliuretana.

A na podu laminat koji glumi hrast.

Hrast je, inače, ozbiljno drvo.

Raste decenijama, ponekad vekovima.

Ima godove, korenje, krošnju, istoriju.

Laminat ima dezen.

Ako se dovoljno potrudite, možete živeti u stanu u kojem nijedan materijal nije ono što tvrdi da jeste.

Samo je račun za renoviranje autentičan.

• 
  

Miris sveže opranog veša iz bočice.

To mi je naročito zanimljivo.

Nekada ste morali da operete veš, osušite ga na suncu ili vetru, pa ga unesete u kuću.

Danas kupite miris opranog veša.

Veš ne mora da postoji.

Možete sedeti u sobi punoj prljavih čarapa i uživati u mirisu sveže opranog veša.

Postoje i mirisi šume, mora, kiše, planinskog vazduha, tek pokošene trave.

Čitava priroda spakovana je u bočice.

A onda uključite elektronski zvuk kiše.

Napolju je suvo.

Na telefonu pada kiša.

Možete da birate: slaba kiša, jaka kiša, pljusak, grmljavina, kiša po limenom krovu, kiša u šumi.

Prava kiša je, naravno, nepraktična.

Od nje se pokisne.

Elektronska kiša ima jednu veliku prednost.

Možete da je zaustavite kad vam dosadi.

• 
  

A tek lažni prozor!

U podrumu nema prozora.

Nema ni pogleda.

Ali možete na zid da postavite svetleći ekran sa ramom.

Iza njega je more.

Ili šuma.

Ili planina.

Ili Pariz.

Živite u podrumu, a kroz prozor gledate Alpe.

Možete čak da menjate godišnja doba.

Ujutru vam je proleće, popodne jesen, uveče pada sneg.

Nema komaraca, nema promaje, nema UV zračenja.

Priznajem da ovaj izum ima izvesnih prednosti.

Samo postoji mali problem.

Ako otvorite prozor, udarićete u zid.

• 
  

Električni akvarijum.

Nema vode.

Nema riba.

Nema algi.

Nema hranjenja.

Nema čišćenja.

Ali ribe plivaju.

Elektronske.

Neke su šarene, neke svetle, neke čak pomeraju repove.

Možete da gledate akvarijum u kojem nijedno živo biće nikada neće uginuti.

Ni roditi se.

Ni porasti.

Ni pojesti drugo.

Čitava priroda je dovedena u red.

Akvatični svet bez biologije.

Možda će uskoro postojati i elektronski kućni ljubimci koji ne zahtevaju šetnju, hranu, veterinara i ljubav.

U stvari, već postoje.

• 
  

I na kraju, predmet koji me naročito vređa.

Sat bez kazaljki.

Sat koji ne pokazuje vreme.

On visi na zidu.

Ima brojčanik.

Ima oblik sata.

Ponekad ima čak i rimske brojeve.

Ali nema kazaljke.

Nije pokvaren.

Tako je napravljen.

Služi kao dekoracija.

To je sat koji je oslobođen vremena.

Njegova jedina funkcija je da liči na predmet koji ima funkciju.

Od svih predmeta koji lažu, ovaj je možda najbezobrazniji.

Jer sat bez kazaljki nije samo lažni sat.

To je predmet koji se odrekao sopstvenog smisla, a zadržao ugled.

• 
  

Ne tvrdim da su imitacije uvek loše.

Veštački materijali mogu biti praktičniji, jeftiniji, bezbedniji, trajniji.

Ni sama nisam nevina.

Uživam u mnogim stvarima koje je civilizacija izmislila da bi nas oslobodila neprijatnosti prirode.

Ali fascinira me koliko smo daleko otišli.

Ne želimo vatru, nego izgled vatre.

Ne želimo kišu, nego zvuk kiše.

Ne želimo biljku, nego izgled biljke.

Ne želimo drvo, nego dezen drveta.

Ne želimo prozor, nego sliku pogleda.

Ne želimo akvarijum, nego sliku života.

Ne želimo knjigu, nego njen hrbat.

Ne želimo sat koji pokazuje vreme, nego sat koji lepo izgleda.

Polako uklanjamo iz predmeta sve ono zbog čega su nekada bili predmeti.

Njihovu težinu. Miris. Opasnost. Nepredvidljivost. Prolaznost.

Život.

Ostavljamo samo izgled.

Možda će jednog dana postojati i veštački ljudi koji izgledaju kao pravi, razgovaraju kao pravi, smeju se kao pravi, a nikada ne protivreče, ne kasne, ne stare i ne dosađuju.

Biće savršeni za enterijer.

A mi ćemo sedeti među njima, ispred električnog kamina, uz elektronsku sveću, slušati elektronsku kišu, gledati elektronsko more kroz lažni prozor i čekati da nam sat bez kazaljki kaže koliko je sati.

Predmeti su naučili da lažu.

A mi smo naučili da im verujemo. I pomalo uživamo u tome.

Imam bar pet-šest ovakvih predmeta i baš mi prijaju!