INSTRUMENTI IMAJU TELO

Postoje instrumenti koje gledamo, instrumenti koje slušamo i instrumenti koje gotovo možemo da dodirnemo dok ih slušamo.

Harfa je za mene najlepši instrument na svetu.

Ne mislim samo na njen zvuk. Harfa je lepa i kada ćuti. Liči na krilo, jedro, luk, na neku čudnu građevinu koja bi mogla da odleti. Žice joj daju nešto prozračno, gotovo nestvarno. Ona je istovremeno instrument i skulptura.

Harfa pripada oku.

 

Saksofon je nešto sasvim drugo.

On možda nije najlepši instrument, ali je za mene najseksipilniji. Njegov zvuk je mek, podatan, topao, čežnjiv. Može da bude nežan gotovo do šapata, da se umiljava, zavodi, odugovlači, a onda odjednom da se rasplamsa u nešto divlje, grubo, razuzdano.

Saksofon pripada uhu.

 

A violončelo pripada dodiru.

Malo je instrumenata s kojima je ljudsko telo u tako prisnom odnosu. Violončelo se drži između nogu, obuhvata kolenima, naslanja na telo. Svirač oseća njegove vibracije. Ono ima vrat, bokove, struk, glas.

Možda zato violončelo tako lako postaje erotski instrument.

Milorad Pavić je svojim junakinjama davao violončelo. Jedna od najupečatljivijih slika iz pozorišnog života njegovih dela jeste Darja Moroz kao Kalina u MHAT-u: potpuno naga, sa violončelom među nogama, svira. Violončelo istovremeno zaklanja njeno telo i naglašava nagost. Instrument je partner, kostim i drugo telo.

 

 Viiolončelo kao drugo telo. Darja Moroz u ulozi Kaline, MHAT, prema delu Milorada Pavića. Fotografija iz lične arhive.

A Pavićev instrument uopšte nije bio violončelo.

Bio je violina.

Paralelno sa filologijom studirao je muziku i violinu. Stigao je gotovo do diplome, do Bruhovog koncerta, a onda odustao.

I nikada više nije uzeo violinu u ruke.

 

Čak ni njegova violina nije ostala među stvarima njegove majke. Verovatno ju je prodao.

Od muzike je, međutim, nemoguće odustati ako je jednom ušla dovoljno duboko.

Mnogo godina kasnije, u Grčkoj, u jednoj televizijskoj ili radio-emisiji, pitali su ga koju muziku želi da mu puste u pozadini.

Tražio je Bruhov koncert.

Dakle, violinu je ostavio. Bruha nije.

Srećom, rekla bih.

Da nije odustao od violine, možda bi čitavog života divno svirao muziku koju je stvorio neko drugi. Ovako je postao stvaralac. Muzika se samo preselila iz njegovih prstiju u njegove knjige.

Zato u njima ima toliko muzike. I zato njegovi muzičari i instrumenti nikada nisu dekoracija.

• 
  

Moj instrument bio je klavir.

I ja sam, kao i Pavić, odustala pre diplome, samo iz mnogo manje uzvišenih razloga: mrzela sam klavir.

Zapravo, mrzela sam školu uopšte sve do fakulteta.

Moj otac je smatrao da njegove kćeri, Svetlana i ja, kao kćeri lekara moraju znati da sviraju klavir. Bio je to deo jednog građanskog vaspitanja: postoje stvari koje obrazovana devojka jednostavno mora da zna.

Imale smo pianino Reniš.

Kada bi došli gosti, morale smo da preludiramo.

To je spolja verovatno izgledalo veoma lepo: dve kćeri lekara, pianino, gosti, muzika.

Svetlana i ja smo klavir mrzele.

Moja nastavnica klavira dodatno je razvijala moju ljubav prema muzici tako što me je, kada pogrešim, udarala dirigentskim štapićem po prstima.

 

Od svega toga volela sam samo jedno.

Da sviram u četiri ruke.

Mnogo godina kasnije Pavić mi je kupio elektronski pianino, Yamahu.

A onda su naše zajedničke knjige počeli da nazivaju književnošću ili romanima „u četiri ruke“.

To me je uvek zabavljalo.

Jer mi nikada nismo odlučili da sednemo i napišemo knjigu u četiri ruke.

„Kotorske priče“ nastale su zato što nas je Miroslav Dereta praktično naterao da spojimo dve priče. „Ljubavni roman u dve priče“ nastao je slično: jedna moja prijateljica slušala je moje priče o našim pričama i naterala nas da ih spojimo.

Nama takva ideja nije ni pala na pamet.

Tako smo Pavić i ja, dvoje nediplomiranih muzičara, ipak završili — u četiri ruke.

Samo ne za klavirom.