Telefoni koji pozivaju bez broja

 

Telefoni koji pozivaju bez broja

Telefon zazvoni, ali nema broja.
Ne možeš da uzvratiš poziv — samo da odgovoriš.

I svaki put je isto: glas, pauza, rečenica koja gotovo ima smisla — ali ne sasvim.

Kasnije se ponovi.
Isti događaj, ali pomeren za nijansu: drugačija reč, i drugačiji ishod ali koji liči na prethodni.

Kao da stvarnost pokušava više verzija iste priče, dok ne pogodi onu pravu.

Ili dok mi ne naučimo da slušamo.

Možda to nisu greške.
Možda su to pozivi bez broja —iz verzija nas koje još nisu uspeli da se dogode.

*

U "Poslednjoj priči" Milorada Pavića, koja je zbilja poslednja, pred odlazak, tekst počinje ovako:  

Dremao sam, čini mi se, na divanu u radnoj sobi, kada se oglasio telefon. Osim Leksije retko ko se javljao. Ali ovo nije bila ni njena SMS poruka, niti poziv sa mobilnog. Kao da je dolazio iz fiksnog telefona. Ili iz jedne od dve slušalice daljinca. Glas mi je odnekud bio poznat, ali rekao je ne predstavljajući se samo dve reči:

Hoću priču!

Da li sam već nekad čuo taj glas ne znam, ali sam skočio i proverio na telefonu da li još imam vezu sa nepoznatim, ali, poziv je bio prekinut. Pritisnuo sam dugme za preslušavanje poruka i oglasio se ponovo isti meni odnekud poznat glas. Sa istim zahtevom. Ali posle poruke nije bilo ni reči ko poruku šalje. Zatim sam obratio pažnju na neke pojedinosti koje nisu imale veze sa tehničkim pitanjima. Pokušavao sam da se setim ko bi to mogao biti, i otkud mi je taj muški glas tako poznato zvučao. Ali se nisam mogao setiti. U jednom trenutku pao mi je na pamet neko meni dobro poznat, ali potom sam se upitao da li ja to ludim. I tako sam mislio da se ta stvar završila.

USPAVANKA ZA UMORNE I POSLUŠNE

 

USPAVANKA ZA UMORNE I POSLUŠNE

(za prepametnog NP, koji nekad omane) 

 

Naravno da nije autokratija.
To je samo malo jača ljubav prema vlasti.

I naravno da nije populizam.
To je glas naroda — samo bez naroda, sa jednim mikrofonom i mnogo ponavljanja i pojavljivanja.

Sve je zapravo vrlo jednostavno: neki ljudi žele da misle, a neki žele da im se kaže šta da misle — i da, to zvuči ubedljivo.

I tu nastaje čudo savremene politike: lider koji otvoreno manipuliše i građanin koji otvoreno pristaje.

Ali, ne zato što ne vidi.
Nego zato što mu je lakše.

Jer misliti je naporno.
Proveravati je naporno.
Sumnjati je naporno.

Mnogo je elegantnije reći: „Svi lažu, ali ovaj bar radi nešto.“

Šta radi — to više nije važno.
Važno je da deluje kao da radi.
Da govori sigurno.
Da ne okleva.
Da ne priznaje grešku — jer, realno, ko još voli ljude koji priznaju greške?

Istina je, u međuvremenu, postala nepraktična. Previše je komplikovana, nema slogan, ne staje u naslov. Nije senzacionalistička.

Mnogo je funkcionalnija verzija u kojoj: jedan govori, ostali klimaju, i svi zajedno imaju utisak da učestvuju.

Demokratija je, kažu, ugrožena.
Ne, ne — demokratija je tu.
Samo je malo redizajnirana.

Sada izgleda ovako: imaš pravo da glasaš, ali ne i da utičeš.
Imaš pravo da govoriš, ali ne i da budeš saslušan (sem u policiji).
Imaš pravo na mišljenje, ali ako je pogrešno — biće ti objašnjeno. Tamo gde treba i kako treba.

I to je, zapravo, najlepši deo: niko ti ništa ne brani.

Samo se ništa ne menja. Suštinski. Iako se svet promenio – suštinski!

I zato je za sve bolje ovako.
Red postoji.
Tišina postoji.
Lider postoji.

Građanin i zdrava pamet su, doduše, malo nestali —ali ne možemo imati baš sve!

 

Istorijske dame na špilu karta

 Istorijske dame na špilu karta

MUTNA ARHEOLOGIJA

 MUTNA ARHEOLOGIJA

Iskopavanja bez artefakata

Kopamo — i nalazimo prazninu. Slojevi zemlje postoje, ali tragovi izostaju, kao da je neko pažljivo uklonio sve što bi dokazalo da smo tu bili.

Ostaju samo otisci bez predmeta, mesta bez sadržaja, tišina koja ima oblik. Arheologija bez nalaza, istorija bez dokaza — samo slutnja da je nešto postojalo.

Možda su predmeti otišli pre nas. Možda smo mi ti koji nikada nismo ostavili ništa.

Ili je ovo najtačniji nalaz: da se čovek briše bolje nego što se pamti.

(Iza kaspijsko-kavkaskih Hazara sa ušća Volge, nije ostao nijadan arefakt. Nema grobova, nema ostataka predmeta, građevina... A detaljno su opisani od strane raznih istoričara. I aktivno učestvovali u istoriji. A onda iščezli. Bez traga!) 

Tragovi civilizacija koje nisu postojale

Nalazimo puteve koji ne vode nikuda, temelje bez kuća, pisma bez jezika.

Sve liči na dokaz — a ništa se ne može potvrditi.

Kao da je neka civilizacija živela paralelno sa našom, ali bez prava na postojanje.

Ucrtana u prostor, izbrisana iz istorije.

I svaki put kad pomislimo da smo je otkrili, shvatimo: možda smo samo naišli na tragove sopstvene zaboravljene verzije.

Predmeti pronađeni na mestima gde ne mogu biti

U sloju koji pripada vekovima pre metala — nađe se metal.
U zemlji koja pamti samo kosti — pojavi se staklo.
U vremenu koje ne zna za nas — ostane naš trag.

Predmeti ćute, ali njihovo mesto govori protiv njih. Ne uklapaju se u red, u istoriju, u objašnjenje.

Kao da su zalutali. Ili kao da su tačno tamo gde treba — a pogrešna je naša predstava sveta.

Možda vreme nije linija, nego multiprostor.

Da li sam ovo ja, 2. aprila 2026. godine?

 Da li sam ovo ja, 2. aprila 2026. godine?

ILI 

KOSTIMIRANA ISTORIJA 

 

 2. april 2026.
Sve se vratilo, ali napravljeno.Telo konstrukcija, identitet dizajn.
Postoji telo, ali ne i identitet.
Postoji mreža, ali ne i istina.

Rođena sam bez godine, 2. aprila, u vremenu koje još nije znalo da se zove. Koža mi je pamtila vetar, kamen moju ruku.
Nisam imala ime, ali sam imala težinu postojanja.
Saginjala sam se nad vodu i prvi put videla lice koje ne znam — i već sam znala da sam to ja.

 

2. april 200. Prvi put telo nije bilo samo moje — nego i lepo.

 2. april 1900. Držim malteški suncobran.
Svet je još uvek lep — i već na ivici.

 2. april 1925. Dim sa muštikle crta liniju između mene i sveta.
Sve izgleda moderno — ali praznina je ista.

Zatim su mi dali ime, ali ne i sebe.
U srednjem veku, 2. aprila 1348, pripadala sam više Bogu nego sopstvenom telu.
Grad je bio uzak, zidovi su govorili, a ljudi ćutali.
Nosila sam krunu koju nisam birala.
U sobi bez ogledala učila sam da postojim kroz pogled koji me nadzire.
Postojalo je telo — ali duša je bila tuđa.

U baroku sam se udvostručila. 2. april 1665. Zlato se ljuštilo, ogledalo me vraćalo kao drugu. Senka je znala više od svetla.
Sve je bilo previše — haljina, nakit, pogled — i upravo zato bliže istini.
Postojalo je lice — ali iza njega počinjao je mrak koji sam prepoznavala.

 Onda sam prvi put stala pred sliku. Renesansa, 2. april 1503. Merenje, proporcija, svetlost — i ja u centru svega, ali kao konstrukcija.
Gledala sam sebe kako nastajem na platnu i shvatila da identitet može biti nacrtan.
Otkrila sam lice — i izgubila ga u isto vreme.

U jednom drugom vremenu, opet —2. april 1590. Lice mi je bilo maska, a maska zakon. Kragna mi je držala glavu uspravno, ali misli prikovane.
Nisam govorila istinu — igrala sam je. Postojala sam kao uloga koju niko nije smeo da skine.

Kasnije sam postala laka. Prelaz u vek koji još veruje u lepotu — 2. april 1785. Svila, čipka, smeh koji traje kraće od daha. Sve je bilo nežno, gotovo nestvarno, kao da će svet svakog časa pući.
Nosila sam eleganciju pred nečim što dolazi.
Znala sam: ovo je poslednji mir pre raspada.

*

I sve vreme — kroz vekove, kroz haljine, kroz maske, kostime i ogledala — ja sam ista ta koja se prvi put nadnela nad vodu.

*

Slike nisu raspoređen potpuno hronološki. Pre svega, nisam umela da se izborim sa programom. A onda mi je palo na pamet da je možda ovako pomešano i bolje. Papazijanija epoha. 

*

Silno sam se zabavljala režirajući sa Beti (AI) kostime, ogledalo, suncobran, muštiklu, nakit, boju odeće, razne detalje... 

*

I za kraj:

 

MOJ SIN VUK - MALO DORAĐEN💗😂

 MOJ SIN VUK - MALO DORAĐEN💗😂

Aprilili!