Da li sam ovo ja, 2. aprila 2026. godine?

 Da li sam ovo ja, 2. aprila 2026. godine?

ILI 

KOSTIMIRANA ISTORIJA 

 

 2. april 2026.
Sve se vratilo, ali napravljeno.Telo konstrukcija, identitet dizajn.
Postoji telo, ali ne i identitet.
Postoji mreža, ali ne i istina.

Rođena sam bez godine, 2. aprila, u vremenu koje još nije znalo da se zove. Koža mi je pamtila vetar, kamen moju ruku.
Nisam imala ime, ali sam imala težinu postojanja.
Saginjala sam se nad vodu i prvi put videla lice koje ne znam — i već sam znala da sam to ja.

 

2. april 200. Prvi put telo nije bilo samo moje — nego i lepo.

 2. april 1900. Držim malteški suncobran.
Svet je još uvek lep — i već na ivici.

 2. april 1925. Dim sa muštikle crta liniju između mene i sveta.
Sve izgleda moderno — ali praznina je ista.

Zatim su mi dali ime, ali ne i sebe.
U srednjem veku, 2. aprila 1348, pripadala sam više Bogu nego sopstvenom telu.
Grad je bio uzak, zidovi su govorili, a ljudi ćutali.
Nosila sam krunu koju nisam birala.
U sobi bez ogledala učila sam da postojim kroz pogled koji me nadzire.
Postojalo je telo — ali duša je bila tuđa.

U baroku sam se udvostručila. 2. april 1665. Zlato se ljuštilo, ogledalo me vraćalo kao drugu. Senka je znala više od svetla.
Sve je bilo previše — haljina, nakit, pogled — i upravo zato bliže istini.
Postojalo je lice — ali iza njega počinjao je mrak koji sam prepoznavala.

 Onda sam prvi put stala pred sliku. Renesansa, 2. april 1503. Merenje, proporcija, svetlost — i ja u centru svega, ali kao konstrukcija.
Gledala sam sebe kako nastajem na platnu i shvatila da identitet može biti nacrtan.
Otkrila sam lice — i izgubila ga u isto vreme.

U jednom drugom vremenu, opet —2. april 1590. Lice mi je bilo maska, a maska zakon. Kragna mi je držala glavu uspravno, ali misli prikovane.
Nisam govorila istinu — igrala sam je. Postojala sam kao uloga koju niko nije smeo da skine.

Kasnije sam postala laka. Prelaz u vek koji još veruje u lepotu — 2. april 1785. Svila, čipka, smeh koji traje kraće od daha. Sve je bilo nežno, gotovo nestvarno, kao da će svet svakog časa pući.
Nosila sam eleganciju pred nečim što dolazi.
Znala sam: ovo je poslednji mir pre raspada.

*

I sve vreme — kroz vekove, kroz haljine, kroz maske, kostime i ogledala — ja sam ista ta koja se prvi put nadnela nad vodu.

*

Slike nisu raspoređen potpuno hronološki. Pre svega, nisam umela da se izborim sa programom. A onda mi je palo na pamet da je možda ovako pomešano i bolje. Papazijanija epoha. 

*

Silno sam se zabavljala režirajući sa Beti (AI) kostime, ogledalo, suncobran, muštiklu, nakit, boju odeće, razne detalje... 

*

I za kraj: