Ciklus NEBULOZE — PUŠENJE

 

PUŠENJE

Pušenje je štetno po zdravlje.

Tu, zapravo, nema naročite nebuloze. Cigarete jesu štetne, duvanski dim sadrži čitav niz otrovnih materija i niko ozbiljan danas neće tvrditi suprotno.

Nebuloza počinje nešto kasnije.

U jednom trenutku cigareta je prestala da bude samo zdravstveni problem i postala gotovo moralni prestup protiv planete.

Pušač zagađuje vazduh.

Tačno.

Automobil zagađuje vazduh. Kamion zagađuje vazduh. Avion zagađuje vazduh. Kruzer zagađuje vazduh. Fabrika zagađuje vazduh. Termoelektrana zagađuje vazduh. Deponija zagađuje vazduh. Spaljivanje otpada zagađuje vazduh. Rudnici, cementare, građevina, grejanje, industrijska poljoprivreda i proizvodnja milijardi tona robe zagađuju vazduh, vodu ili zemlju.

Čak i krave proizvode metan.

Ali krava još nije isterana ispred restorana.

Pušač jeste.

I tu počinje jedan od neobičnijih društvenih eksperimenata našeg vremena.

Pušenje nije ilegalno. Država prodaju cigareta dozvoljava, kontroliše je i od nje naplaćuje vrlo ozbiljne akcize. Dakle, građaninu je dozvoljeno da kupi proizvod, država na tom proizvodu zaradi, a onda građanin sa legalno kupljenim proizvodom počinje da traži mesto na kojem sme da ga upotrebi.

U Mađarskoj sam videla rešenje gotovo geometrijske preciznosti.

Ispred kafića, dovoljno daleko od ulaza, na zemlji postoji krug za pušača.

Staneš u krug.

Pušiš.

Izađeš iz kruga — više ne valja.

Nikada nisam sasvim razumela šta se događa sa dimom na njegovoj ivici. Da li poznaje propise? Da li se zaustavi? Da li se vrati pušaču?

Taj krug sam shvatila kao oznaku za čoveka koji je na nekoliko minuta izdvojen iz normalnog građanskog prostora.

U Mađarskoj mi se dogodilo i nešto bolje.

Bila je mećava. Stajala sam ispred ulaza u metro i pušila. Samo sam malo sklonila glavu pod nadstrešnicu da mi sneg ne pada pravo na cigaretu.

Komunalna policija pojavila se gotovo trenutno.

Dokumenta.

Kazna.

Nisam opljačkala metro. Nisam ga zapalila. Nisam čak ni ušla u njega sa cigaretom.

Samo sam nekoliko centimetara pogrešno rasporedila glavu.

U isto vreme, u ugostiteljskom objektu možete da naručujete alkohol dokle god vam ga služe. Alkohol je takođe zdravstveni rizik, a prekomerno pijenje može ozbiljno ugroziti i druge ljude. Možete se napiti, možete pasti pod sto, možete povraćati. Možete potom čak pokušati da sednete za volan — što jeste protivzakonito i veoma opasno — ali sistem će vas zaustaviti samo ako vas otkrije.

Sa cigaretom je lakše.

Dim se vidi.

Možda je u tome deo tajne.

Onda su stigle elektronske cigarete i vejpovi i napravili dodatni haos.

Negde smeju tamo gde cigareta ne sme. Negde su izjednačeni sa cigaretama. Negde postoje posebna pravila. Neki sadrže nikotin, neki ne; ne proizvode duvanski dim nego aerosol, koji opet nije obična vodena para.

Ali izgleda kao dim.

A ponekad miriše na jagodu.

I zakonodavac ponovo mora da odluči šta mu je važnije: hemija, miris, nikotin, sagorevanje ili sama činjenica da čoveku nešto izlazi iz usta.

Marihuana proizvodi su još lepši paradoks. U pojedinim zemljama njena upotreba je legalizovana ili dekriminalizovana, u drugima je strogo zabranjena, a medicinska upotreba ima sasvim treći status.

Tako dolazimo do neobične mogućnosti da budućnost izgleda ovako: čovek sme da puši jednu biljku, ali ne sme drugu.

Ne zato što dim jedne poznaje granice pušačkog kruga.

Nego zato što smo promenili propise i značenja.

I sve vreme iza njega prolaze automobili, iznad njega avioni, negde daleko dimi termoelektrana, kontejnerski brod prevozi desetine hiljada kutija preko okeana, deponija ispušta gasove, klima-uređaji hlade grad koji se zagreva, a jedna krava sasvim nezainteresovano proizvodi metan.

Usred svega toga stoji čovek sa cigaretom.

On je pronađen!

Zagađivač!

Možda zato što je jedini dovoljno mali da ga možemo nacrtati u krug.

 

Ciklus NEBULOZE — ŠALTER

 

NEBULOZE — ŠALTER

Ako aerodrom ima pravila, šalter ima metafiziku.

Šalter nije komad nameštaja.

Šalter je granica između čoveka i dokumenta koji mu nedostaje.

Sa jedne strane ste vi.

Sa druge strane je osoba koja zna nešto što vi ne znate.

Između vas je otvor na staklu.

Dolazite po potvrdu A.

Za potvrdu A potrebna je potvrda B.

Odlično.

Gde se dobija potvrda B?

Ovde.

Ali da biste dobili potvrdu B, potrebno je da priložite potvrdu A.

Tu počinje administracija.

Administracija naročito voli dokument koji država već ima.

Država ga je izdala.

Država ga čuva.

Država zna da postoji.

Ali vi treba da odete u jednu državnu ustanovu, uzmete dokaz od države da država ima taj podatak i odnesete ga drugoj državnoj ustanovi.

Ponekad ga treba i kopirati.

Ponekad overiti kopiju.

Tako nastaje veličanstveni predmet: overena kopija originala.

Original postoji.

Kopija postoji.

Ali kopija mora dobiti potvrdu da verno liči na original koji upravo držite u drugoj ruci.

Posebnu kategoriju predstavlja formular.

U njemu postoji kućica koja se mora popuniti.

Pitanje se na vas ne odnosi.

Ostavite prazno.

Ne može, niste popunili sva polja.

Upišete „ne odnosi se“.

Ne može, dozvoljeni su samo brojevi.

Upišete nulu.

Netačan podatak.

Čovek tada poželi da pronađe osobu koja je napravila kućicu. I da mu...

Digitalizacija je trebalo da ukine šalter.

Nije.

Napravila je digitalni šalter.

Unesete korisničko ime. Lozinku. Kod. 

Kod koji je stigao telefonom.

Potvrdite da ste vi.

Sistem vas pita još jednom jeste li vi.

Vi tvrdite da jeste.

Sistem vam ne veruje.

Konačno uđete.

Kliknete na uslugu.

Usluga trenutno nije dostupna elektronskim putem.

Molimo obratite se nadležnoj službi.

Odete u nadležnu službu.

Tamo vas pitaju:

„A zašto niste podneli elektronski?“

Tu više nije reč o administraciji.

To je zen-budizam.

Najlepša je, ipak, rečenica:

„Fali vam jedan papir.“

Koji?

Papir koji niste znali da postoji.

Gde se dobija?

Na drugom mestu.

Kada?

Do dva.

Koliko je sati?

Dva i pet.

Dođite sutra.

I sutra ponovo stanete u red.

Jer šalter poseduje nešto što vi nemate.

Ne informaciju. Ne pečat. Ne papir.

Vreme.

Vaše.

Možda je zato administracija tako uspešna.

Čovek na kraju dobije dokument i ode srećan.

Ne zato što je sistem funkcionisao.

Nego zato što je izašao iz njega.

*

 

Kada je Pavić preminuo, za sve i svašta tražili su mi umrlicu. Već sam se bila navikla da dokazujem da je mrtav.

Ali administracija je u jednom trenutku prešla meru.

— Potrebna vam je trajna umrlica.

— Kakva umrlica?

— Trajna. Sa hologramom.

Tu sam oterala službenika u PM.

Rekla sam mu da trajnu umrlicu može da traži samo Hristosu i izašla.

*

Petnaestak godina kasnije zatrebao mi je izvod iz matične knjige rođenih, koji ja i dalje zovem krštenica.

U napomeni je pisalo da sam još u braku.

Milorad je tada već petnaest godina bio mrtav.

Dakle, reč udovica administrativno očigledno nije sasvim pouzdana kategorija.

Ja sam nešto drugo: trajno udata za mrtvog čoveka.

I sad je sve jasno. Njegova umrlica je trajna, a moj brak još traje.

Administracija je rešila pitanje života posle smrti.

Ciklus NEBULOZE — Aerodrom

 

AERODROM

Aerodrom je mesto na kojem čovek dobrovoljno pristaje na stvari na koje nigde drugde ne bi pristao.

Dođe nekoliko sati ranije da bi negde otišao.

Stane u red da bi dobio pravo da stane u sledeći red.

Pokaže pasoš. Pokaže kartu.

Ponovo pokaže pasoš. Ponovo pokaže kartu.

Skine jaknu.

Možda skine kaiš, sat, izbaci mobilni i sav svoj ponos.

Nekad izuje cipele.

Izvadi računar. Negde više ne mora da izvadi računar.

Tečnost stavi u kesicu. Negde više ne mora ni to.

Pravila nisu ista na svim aerodromima, što pravilo čini još zanimljivijim: putnik treba unapred da zna koje pravilo danas važi upravo ovde.

Sve u svemu oseća se kao da je kod nekog javnog lekara, sa stotinama ljudi okolo. 

* 

Najčuvenija je voda.

Do bezbednosne kontrole nosim flašicu vode.

Ne može.

Ostavim je na sto sa grobljem polupraznih flašica. 

Prođem kontrolu.

Dvadeset metara dalje kupim drugu flašicu vode.

Može.

Voda je ponovo postala bezbedna.

Posebno volim vagu.

Moj kofer ima 24 kilograma. Ne može.

Izvadim džemper težak kilogram i obučem ga.

Sada kofer ima 23.

Može.

Avion, istina, i dalje prevozi isti broj kilograma. Samo se kilogram preselio iz kofera na mene.

Ako baš zatreba, u džepove mogu da stavim knjigu, punjač, telefon i još pola kuće.

Važno je da kofer poštuje propis.

Tu su zatim dimenzije ručnog prtljaga.

Torba mora da stane u određeni okvir.

Ako ne stane — problem.

Ako iz nje izvadim šal, obučem ga i torba sada stane — problem je nestao.

Šal je prešao granicu između opasne zapremine i potpuno dozvoljene veličine.

* 

A aerodromska tehnologija stvorila je novu vrstu savršenog kruga.

Na šalteru kažu: „To morate preko aplikacije.“

U aplikaciji piše: „Za pomoć se obratite osoblju na aerodromu.“

Tada čovek prvi put razume pojam beskonačnosti.

Naravno da bezbednosna pravila na aerodromima imaju razlog.

Problem počinje kada se bezbednosna procedura pretvori u ritual čiju logiku putnik više ne može da prati, a mora bespogovorno da ga izvede.

I zato na aerodromu ne pitamo: Zašto?

Na aerodromu pitamo: Gde da stanem?

I stanemo, osećajući da smo pod stresom, uzrujani, i da smo se očas pretvorili u neku ljigavu tvar bez mozga.

*

O novonastalom lavirintu od traka, gde se mali prostor na volšeban način pretvara u veličinu fudbalskog igrališta, neću ni da govorim. Svaki mitski junak bio bi zapanjen modernom verzijom aerodromskog lavirinta, gde ga ne očekuje pobeda na kraju - nego bunkerski šalter. 

---

Prilikom poslednjeg putovanja pretresali su mi ručni prtljag do iznemoglosti. Problem je bio majušni švajcarski predmet, koji nije multiperorez nego mali pribor za nokte.

A jednom sam napravila probu. Kao nakit nosila  sam arapski lančić sa flašicom. To je zapravo pribor za šminkanje očiju. Ima, kad se otvori, ogromnu iglu za nanošenje crnila. Prošla sam bez ikakvog problema!

Ciklus - Nebuloze - SA PIJACE JE ZDRAVIJE

 

SA PIJACE JE ZDRAVIJE

Postoje rečenice koje se ne dokazuju.

One se znaju.

Jedna od njih glasi: sa pijace je zdravije.

Ako je paradajz nepravilan, zdrav je. Ako na krompiru ima zemlje, još bolje. Ako je jabuka sitna i malo kvrgava, sigurno je neprskana. Ako je u njoj crv — to je već gotovo potvrda kvaliteta.

A ako prodavac kaže: „Domaće, gospođo!“ Dalja pitanja gotovo su nepristojna.

Ne znam sasvim kada je zemlja i u moderno vreme postala sertifikat zdravstvene ispravnosti.

Idem putem. Pored puta kukuruzište.

Kukuruz raste iz zemlje, kao što je red. Sasvim prirodno.

Oko njega bačeno đubre. Plastične kese. Flaše. Konzerve. Ko zna šta je završilo u zemlji i vodi. Psi ulaze u kukuruzište i zapišavaju ga. Ptice sleću i kljucaju. Neke su zdrave, neke možda nisu. Insekti mile. Glodari prolaze noću.

Pada kiša. Duva vetar. Dolaze životinje. Dolaze ljudi.

Sve je to potpuno prirodno.

Samo nisam sigurna otkud zaključak da je zato i zdravo. 

Ili sam ja paranoična?

Naravno, to ne znači da je kukuruz iz tog polja nezdrav. Možda je odličan.

Ne znamo.

I upravo je u tome stvar.

Ne znamo čime je biljka tretirana. Ne znamo kakva je voda kojom je zalivana. Ne znamo šta je u zemlji. Ne znamo kada je ubrana, gde je stajala, ko ju je dodirivao i kako je prevezena.

Ali vidimo malo zemlje na korenu i naš mozak kaže:

PRIRODA.

A priroda kaže: ZDRAVLJE.

Tu sam ja, priznajem, na sasvim drugoj strani.

Moja privatna predstava idealne hrane liči na naučnofantastični film.

Hidroponika.

Biljke uredno poređane u velikom zatvorenom stakleniku. Bez zemlje. Kontrolisana voda. Kontrolisana ishrana biljke. Kontrolisani uslovi. Što manje slučajnosti. Što manje svega što je upravo proletelo, dopuzalo, iscurelo, palo s neba ili ostalo iza nekoga ko je tuda prošao. 

Najradije bih da moj paradajz nikada nije video njivu.

Ali tu počinje moja sopstvena nebuloza.

Jer ni hidroponsko ne znači automatski zdravo.

Kontrolisani uslovi mogu da smanje neke rizike i omoguće precizniju kontrolu proizvodnje, ali nisu čarobna zaštita od mikroorganizama, kontaminirane vode, ljudske greške ili loše higijene.

Drugim rečima: ja sam samo zamenila jednu sliku sigurnosti drugom.

Neko veruje blatnjavoj šargarepi.

Ja verujem stakleniku.

A onda odlazim u supermarket. Tamo mi je nekako lakše.

Sve je oprano. Poređano. Upakovano. Postoji deklaracija. Postoji rok. Postoji proizvođač. Postoji frižider. Paradajz izgleda kao da je završio osnovnu obuku iz higijene.

I osećam se sigurnije.

Osećam.

To je važna reč.

Jer ni celofan nije laboratorijski nalaz.

Pijaca može imati odličnu hranu.

Supermarket može imati lošu.

Mali proizvođač može raditi besprekorno.

Veliki proizvođač može pogrešiti.

Hidroponski staklenik može biti izvanredno kontrolisan. A može imati problem.

Opet smo stigli do one dosadne reči koja tako loše izgleda u naslovima: zavisi.

Možda nas, zapravo, najviše privlači ono što možemo da vidimo.

Na pijaci vidimo baku, drvenu gajbicu i zemlju na krompiru — i vidimo prirodu.

U supermarketu vidimo plastiku, svetlo, etiketu i uniformu — i vidimo kontrolu.

U stakleniku vidimo cevi, belinu i tehnologiju — i ja vidim sigurnost.

A ništa od toga samo po sebi nije dokaz.

Zato bih možda umesto pitanja: „Da li je bolje sa pijace ili iz supermarketa?“

postavila drugo: „Šta mi zapravo znamo o hrani koju upravo držimo u ruci?“

Vrlo malo.

I eto još jedne nebuloze.

Zemlja na šargarepi nije sertifikat kvaliteta.

Ali nije ni celofan oko nje.

Ciklus - Nebuloze - PRIRODNO JE ZDRAVO

 

PRIRODNO JE ZDRAVO

Jedna od najžilavijih savremenih nebuloza glasi: prirodno je zdravo.

Otrovna pečurka je prirodna.

Zmijski otrov je prirodan.

Arsen je prirodan.

Uragan je potpuno prirodan, mada ga još niko nije preporučio za jačanje imuniteta.

Ali „prirodno“ je odavno prestalo da bude obična reč. Postalo je gotovo sertifikat zdravstvene i moralne ispravnosti.

Prirodna kozmetika. Prirodni šećer. Prirodni sok. Prirodni preparat. Prirodni sastojci.

Čim je nešto prirodno, već smo nekako mirniji.

A onda počinje sezona zdravlja.

Jedno vreme valja aronija.

Aronija je svuda. Sok od aronije, džem od aronije, sušena aronija, prah od aronije. Čovek stiče utisak da je ljudski rod nekoliko hiljada godina jedva preživljavao samo zato što nije znao da aronija postoji.

Onda valja cimet.

Ne malo cimeta preko sutlijaša zato što lepo miriše. Ne!

Sada cimet reguliše ovo, popravlja ono, stavlja se u kafu, čaj, vodu, kašu, ujutru, uveče, pre jela, posle jela.

Za njim stiže đumbir. Pa kurkuma. Čia semenke. Goji bobice. Kokosovo ulje...

Svaka nova namirnica pojavljuje se kao da je upravo pronađen deo ljudskog organizma koji nam je do sada nedostajao.

A onda, posle nekoliko godina, neki od tih spasilaca tiho nestanu. Ne saznamo tačno ni kada ni zašto. Jednostavno više niko ne govori o njima.

Jer stigao je novi.

Ali zdravstvena moda ima i suprotan smer.

Postoje i sezonski neprijatelji.

Nešto što smo juče mirno jeli odjednom postane opasno.

Margarin.

Jedno vreme je puter bio strašan, a margarin moderan i zdrav.

Onda je margarin završio na optuženičkoj klupi.

Pa mast.

Pa se mast vratila.

Jaja su naročito imala buran život.

Jedi jaja. Ne jedi jaja. Samo belance. Žumance je opasno. Žumance ipak nije tako strašno.

Jedno jaje. Dva jajeta. Možda i više.

Jaje za to vreme ćuti.

Tu je i palmino ulje.

Godinama se nalazilo gotovo svuda, a da ga niko naročito nije primećivao.

Onda smo počeli da okrećemo svaku ambalažu.

PALMINO ULJE.

Kao da smo upravo pronašli tragove plutonijuma.

Sličnu sudbinu imali su ili imaju šećer, so, gluten, mleko, kafa, čokolada, crveno meso, krompir, hleb.

U jednom trenutku čovek više ne zna da li doručkuje ili učestvuje u rizičnom medicinskom eksperimentu.

A onda se pojavi novo istraživanje.

Naslov glasi otprilike:

NAUČNICI OTKRILI...

I sve počinje ispočetka.

Problem, naravno, nije u nauci.

Nauka upravo zato i postoji: da proverava, sumnja, ponavlja eksperimente, menja zaključke kada se pojave novi podaci i razlikuje verovatnoću od sigurnosti.

Problem nastaje negde na putu između naučnog rada i našeg tanjira.

Na tom putu nestanu količina, mera, uzrast, način pripreme, vrsta proizvoda, okolnosti i ona dosadna, neatraktivna činjenica da odgovor gotovo nikada nije samo „da“ ili „ne“.

Ostane naslov.

OVO JE NAJZDRAVIJA NAMIRNICA NA SVETU.

Ili:

OVU NAMIRNICU ODMAH IZBACITE IZ KUĆE.

Sredina slabo prolazi.

Niko neće kliknuti na: ovo možete da jedete u razumnim količinama, osim ako iz nekog razloga ne bi trebalo.

A možda je najveća nebuloza od svih ideja da ćemo, ako dovoljno pažljivo pratimo svaki novi savet, konačno pronaći savršeno zdrav način života.

Nećemo!

Za nekoliko godina nešto od današnjih spasilaca biće osumnjičeno. Nešto od današnjih krivaca biće pomilovano. Pojaviće se nešto novo za šta trenutno još nismo čuli.

I opet će nam neko saopštiti da je konačno pronađeno ono što je za nas najbolje.

Do sledeće sezone.

Jer nije problem što se znanje menja.

Problem je što nam se svaka njegova trenutna verzija prodaje kao večna istina.

Ciklus - Nebuloze

NEBULOZE (uvod)

Postoje stvari za koje se zna da su dobre.

Zna se kako treba živeti, šta treba jesti, kako treba izgledati, kako se treba ponašati, šta je lepo, šta je ružno, šta je pristojno, šta je nepristojno, šta je zdravo, šta je nezdravo, šta je normalno, a šta nije.

Ko je to odredio?

Ponekad nauka. Ponekad iskustvo. Ponekad zakon. Ponekad postoje vrlo dobri razlozi.

A začuđujuće često — niko.

Neko je jednom rekao. Drugi su ponovili. Treći propisali. Četvrti zaboravili zašto. Peti proglasili pravilom.

I tako nastane kanon.

Onda se kanon promeni.

Ono što je juče bilo dobro danas je loše. Ono što se preporučivalo postane opasno. Ono što je bilo nepristojno postane poželjno. Ono što „nikako ne treba“ odjednom baš treba.

I svi ponovo znaju.

Ovaj mali ciklus neće pokušavati da odredi šta je dobro, a šta loše. Upravo obrnuto. Baviće se onim pravilima, savetima, zabranama, modama i opštim mestima pred kojima mi se javlja jedno jednostavno pitanje:

A ZAŠTO?

A ponekad će odgovor biti još bolji: ne znamo!

 

 

CIKLUS: BOGATSTVO SVAKODNEVNIH PREDMETA - Ćebe

ĆEBE

Ćebe je jedan od najjednostavnijih predmeta koje je čovek izmislio: komad nečega dovoljno velik da njime može da se pokrije.

Pre njega bile su kože, krzna, trava, slama i sve ono čime je čovek mogao da odvoji svoje telo od hladnoće. Kasnije su došli vuna, lan, pamuk, svila, pa sintetika, flis, mikrofiber i materijali koji danas više liče na proizvode laboratorije nego tkačkog razboja.

Ali namena je ostala gotovo ista.

Ćebe čuva čovekovu toplotu. (Mada pas i mačka nisu loši, ali su kratki.)

OD KOŽE DO TKANOG ĆEBETA

Najstarija ćebad verovatno uopšte nisu bila ćebad u današnjem smislu. Čovek se pokrivao životinjskim kožama i krznom, a sa razvojem predenja i tkanja nastali su vuneni pokrivači.

Vuna je za ćebe bila gotovo savršen materijal. Zadržava vazduh između vlakana, dobro čuva telesnu toplotu, može da primi vlagu a da ne deluje odmah mokro i traje veoma dugo.

Zato su vunena ćebad vekovima pratila pastire, vojnike, putnike, moreplovce i stanovnike hladnih kuća.

A onda je ćebe počelo da se menja i prema mestu na kojem se nalazilo.

Postojalo je kućno, putničko, vojničko, bolničko, konjsko, dečje, hotelsko...

ĆEBE KAO DRAGOCENOST

Danas možemo da kupimo ćebe gotovo bilo gde, ali dobro ćebe nekada nije bilo jevtina, lako dostupna stvar.

Tkalo se dugo, trošilo mnogo vune i moglo je da traje generacijama. Ćebad su bila deo miraza, kućnog tekstila i porodične imovine.

A materijal je govorio o vlasniku.

Od obične ovčje vune do fine merino vune, kamilje dlake, mohera, alpake i kašmira — razlika između ćebeta i ćebeta može biti ogromna.

Najfinija više gotovo i ne osećamo kao pokrivač. Ona samo obavijaju telo kao druga koža. 

ĆEBE ZA SVE

Industrijska revolucija pretvorila je ćebe u predmet masovne proizvodnje.

A dvadeseti vek proizveo je jednu posebnu vrstu ćebeta koju će prepoznati gotovo svako ko je živeo u socijalizmu.

Socijalističko ćebe.

Nije bilo sasvim vuneno, nije bilo sasvim sintetičko, nije bilo ni naročito meko ni naročito grubo.

Bilo je — ćebe.

Braonkasto. Oker. Mutnozeleno. Sivo. Ponekad tamnocrveno.

Po njemu su išle pruge, rombovi, kvadrati ili neke neodređene geometrijske šare koje nisu uspevale da budu ni dekoracija ni ornament.

Nalazilo se svuda: u kući, vikendici, vojsci, bolnici, studentskom domu, radničkom odmaralištu, hotelu, spavaćim kolima.

Kao da je postojao neki veliki tajni biro koji je jednom odlučio kako treba da izgleda ćebe za nekoliko stotina miliona ljudi.

I svi su se složili da ne treba da bude naročito lepo.

A ipak su ta ružna ćebad bila neverovatno izdržljiva.

Mnoga još postoje.

DETE I ĆEBE

Za dete ćebe nikada nije samo pokrivač.

Od njega se pravi kuća.

Prebaci se preko dve stolice i nastane šator, pećina, zamak, brod ili tajno skrovište u koje odraslima nije dozvoljen ulaz.

Beba se iz porodilišta donosi umotana u ćebe. Dete ima svoje omiljeno ćebence koje vuče za sobom, grli, gužva, siše i ponekad odbija da dozvoli da bude oprano.

Psihologija je za takve predmete pronašla ozbiljan izraz — prelazni objekat.

Dete ima jednostavnije objašnjenje: moje ćebe.

ĆEBE PUTUJE

Ćebe je jedan od retkih kućnih predmeta koji je krenuo na put zajedno sa čovekom.

Nalazimo ga u automobilu, vozu, avionu i brodu. Planinari nose laku termo-ćebad. Spasioci koriste izuzetno tanke reflektujuće folije koje smanjuju gubitak telesne toplote.

Postoje ćebad za piknik, ćebad za plažu, ćebad koja ne propuštaju vodu, električna ćebad koja greju, otežana ćebad čija težina ravnomerno pritiska telo.

Postoje čak i ćebad sa rukavima. Ili ćebad u čiji "džak" mogu da se uvuku noge.

Čovek ne želi da se odrekne ćebeta ni kada ustane iz kreveta.

ĆEBE KOJE HLADI

A onda se dogodilo nešto sasvim suprotno njegovoj prvobitnoj svrsi.

Čovek je napravio ćebe koje hladi.

Savremena rashladna ćebad mogu biti neverovatno tanka, glatka i laka — gotovo kao paučina.

Posebna vlakna i tkanine pomažu da se toplota i vlaga brže odvode od tela. Neka su na dodir izrazito hladna i namenjena ljudima kojima je noću pretoplo, letnjim vrućinama i klimatizovanim ili neklimatizovanim spavaćim sobama.

Paradoks je divan.

Hiljadama godina čovek je usavršavao ćebe da mu bude toplije.

A onda je napravio ćebe da mu bude hladnije.

Rashladno ćebe

Rashladni prekrivač neobičan je već zbog svoje gotovo nestvarne težine. Veliki prekrivač za bračni krevet može da se smota toliko da stane u tašnu. Na Divčibarama sam otkrila i njegovu malu kontradikciju: danju sam se njime pokrivala da mi bude hladnije, a uveče ga prebacivala preko ramena kao plašt da mi ne bude hladno.

Ali zašto se tu zaustaviti?

Postoje električna ćebad koja greju, pa zašto ne bismo imali električno ćebe – samo naopako? Tanko, meko rashladno ćebe sa termostatom: legneš, namestiš, recimo, 25 °C, a ono odvodi višak toplote sa tela i održava zadatu temperaturu. Ne hladi čitavu sobu, ništa ne duva u lice, ne isušuje vazduh i klima-uređaj ne mora da radi čitavu noć.

Takva zamisao nije sasvim futuristička. Već postoje sistemi za hlađenje kreveta u kojima kroz veoma tanke kanale u podlozi cirkuliše voda određene temperature, kao i pasivna rashladna ćebad koja odvode toplotu sa tela. Nedostaje još samo ono najjednostavnije i najprijatnije: pravo rashladno ćebe sa termostatom, pandan električnom ćebetu za grejanje.

Tako se istorija ćebeta, od teškog, grubog i рužnog zelenog ćebeta do današnjeg prekrivača lakog kao paučina, možda još nije završila. Ćebe budućnosti više nas neće pitati samo da li želimo da nas ugreje.

Pitaće nas: Na koliko stepeni želite da spavate?

ISPOD ĆEBETA

Ćebe, međutim, nije važno samo zbog temperature.

Njime pokrivamo bolesnika. Prebacujemo ga preko ramena nekome ko se trese. Stavljamo ga preko nogu starom čoveku koji sedi u fotelji. Umotavamo bebu.

Pokrivamo onoga ko je zaspao na kauču.

Nosimo ga na travu i sedimo na njemu.

Delimo ga sa nekim u hladnoj sobi.

Ponekad se pod njim sakrijemo od sveta.

Zato je možda ćebe jedan od retkih predmeta čija se funkcija može opisati jednom tehničkom rečju — izolacija — a čije je pravo značenje sasvim drugačije.

Možda je ćebe najjednostavniji predmet koji ume da kaže: ovde si bezbedan. I možeš da voliš i sebe i drugog!

CIKLUS: BOGATSTVO SVAKODNEVNIH PREDMETA - Nož

 NOŽ

U srpskom jeziku čak i sama reč nož – reže.

Kratka je.

Oštra.

Izgovori se u jednom dahu, a ipak kao da zaseče vazduh.

Nož je verovatno najstariji čovekov alat.

Mnogo stariji od viljuške. Stariji od većine posuda.

Njime je čovek sekao grane, obrađivao drvo i kožu, pripremao hranu, pravio oruđe, branio se i stvarao.

Malo je predmeta koji su toliko promenili ljudsku istoriju.

Nož je, međutim, jedan od retkih predmeta koji podjednako pripada životu i smrti.

Njime se ljušti jabuka, seče hleb, otvara pismo...

Ali njime se može i ubiti.

Zbog toga je nož oduvek izazivao poštovanje.

I oprez.

---

Istorija

Prvi noževi izrađivani su od kremena, opsidijana i drugih tvrdih kamenova. Kasnije dolaze bakar, bronza i gvožđe. Čelik je omogućio tanje, oštrije i dugotrajnije sečivo, a savremene legure i keramika otvorile su sasvim novu eru izrade noževa.

---

Vrste

 

• kameni nož
• bronzani nož
• kuhinjski nož
• nož za hleb
• mesarski nož
• ribarski nož
• lovački nož
• kalemarski nož
• džepni nož
• perorez
• hirurški skalpel
• keramički nož
• japanski kuvarski noževi
• titanijumski nož

Posebno mesto među njima zauzimaju japanski kuhinjski noževi. Oni nisu samo alat, nego deo višestolećne zanatske tradicije. Mnogi se i danas kuju istim umećem kojim su nekada izrađivani samurajski mačevi.

---

Najviše volim kalemarski nož.

Mali je, precizan i stvoren da nešto spoji, a ne da razdvoji.

Odmah iza njega dolazi perorez.

Nekada je njime zaista rezano guščje pero za pisanje, pa je po tome dobio ime.

Danas ga retko ko koristi za pero, ali je ostao simbol malog džepnog noža koji staje na dlan.

Zanimljivo je da tako mali nožić ne sme u ručni prtljag aviona.

A moja duga metalna turpija za nokte uredno prolazi kroz kontrolu.

Logika bezbednosnih pravila ponekad je neobična.

---

Verovatno nijedan nož nije toliko precizan kao hirurški skalpel.

Njime se ne razara.

Njime se spasava.

To je možda i najplemenitija upotreba oštrice.

---

Ali postoji i druga porodica noževa.

Bodeži.

Kame.

Sablje.

Mačevi.

Bajoneti.

Oni su odavno prestali da služe pripremanju hrane.

Ponekad se zapitam:

Jesu li mačevi, sablje i bodeži samo noževi za jedenje ljudi?

---

Materijali

• kremen
• opsidijan
• bakar
• bronza
• gvožđe
• ugljenični čelik
• nerđajući čelik
• damask čelik
• keramika
• titanijum
• drvo
• rog
• kost
• sedef
• slonovača (istorijski)
• plastika
• kompozitni materijali

---

Zanimljivosti

• Najstariji kameni noževi stari su više od dva miliona godina.
• Skalpel je jedan od najoštrijih noževa koje je čovek napravio.
• Japanski kuhinjski noževi često su brušeni samo s jedne strane sečiva.
• Damask čelik vekovima je bio simbol savršene oštrice.
• U mnogim kulturama poklanjanje noža smatralo se lošim znakom, pa se uz njega davao novčić da bi se simbolično „kupio“.

---

Rečnik

srpski: nož
engleski: knife
francuski: couteau
italijanski: coltello
španski: cuchillo
nemački: Messer
ruski: нож
ukrajinski: ніж
poljski: nóż
grčki: μαχαίρι (mahéri)
turski: bıçak (bičak)
arapski: سكين (sikkīn)
kineski: 刀 (dāo)
japanski: 包丁 (hōčō)

---

Nož nikada nije bio samo predmet. Uvek je bio pitanje kako će ga čovek upotrebiti.

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Viljuška

 

VILJUŠKA

 

Ne volim viljušku.

Znam da će mnoge iznenaditi, ali ona je moj najmanje omiljeni pribor za jelo.

Za mene postoje tri velika izuma za obedovanje: kašika, nož i štapići.

Viljuška mi je oduvek izgledala kao nedovršeni češalj.

Nije ni sasvim kašika, ni sasvim nož. Kao da se nije odlučila šta želi da bude.

Na nju gotovo ništa ne može lepo da stane. Grašak beži. Pirinač ispada. Supa je potpuno ignoriše. Čak i komad hrane koji uspe da nabode često sklizne pre nego što stigne do usta.

Pritom ume da bude i opasna. Može da ubode prst, nepce ili jezik. U dečjim rukama lako postane mač, koplje ili oružje.

Možda baš zato gotovo sve jedem kašikom.

Ako nije kašika, onda štapićima.

Njih, doduše, držim na svoj način. Nijedan učitelj u Kini ili Japanu verovatno ne bi bio zadovoljan mojom tehnikom, ali meni sasvim dobro služe.

 

 

 

Viljuška je mnogo mlađa od kašike.

Kašika prati čoveka hiljadama godina. Nož još duže.

Viljuška je dugo bila retkost. U Evropu je stigla iz Vizantije preko Italije, a mnogi su je u početku odbijali kao nepotrebnu, pa čak i pomalo đavolju spravu. Tek je renesansa polako pretvara u deo svakodnevnog pribora za jelo.

Danas je gotovo nezamisliv sto bez viljuške.

Ali ne i moj.

Kada mogu da biram, biram kašiku.

Ponekad nož.

Vrlo često štapiće.

Viljušku uzimam samo kada baš moram.

Možda je problem u meni.

A možda viljuška nikada nije dovršila svoju priču.

Za mene će zauvek ostati pomalo nalik češlju kome nedostaje druga polovina.

---

Istorija

Viljuške su postojale još u starom Egiptu, Grčkoj i Rimu, ali nisu služile za jelo već za prinošenje mesa ili kuvanje. Lična trpezarijska viljuška razvila se u Vizantiji, odakle je preko Italije stigla u zapadnu Evropu. Isprva je izazivala podsmeh, pa čak i osudu. Tek od XVII i XVIII veka postaje uobičajen deo evropskog pribora za jelo.

 

---

Vrste

• kuhinjska viljuška
• trpezarijska viljuška
• viljuška za ribu
• viljuška za kolače
• viljuška za voće
• viljuška za fondi
• viljuška za roštilj
• viljuška za serviranje
• dvokrake i trokrake istorijske viljuške
• savremene viljuške sa četiri zupca

---

Materijali

• drvo
• kost
• bronza
• gvožđe
• srebro
• zlato
• porcelan (drška)
• rožina
• nerđajući čelik
• titanijum
• plastika
• bambus 

 

---

Zanimljivosti

• U srednjem veku mnogi Evropljani jeli su prstima i nožem.
• Katarina Mediči doprinela je širenju upotrebe viljuške na francuskom dvoru.
• U Kini, Japanu i Koreji štapići su i danas mnogo češći od viljuške.
• Postoje sklopive putne viljuške i kombinacije kašike i viljuške — spork.
• Viljuška je jedan od retkih predmeta koji može biti i pribor za jelo i baštenski alat.

---

Rečnik

srpski: viljuška
engleski: fork
francuski: fourchette
italijanski: forchetta
španski: tenedor
nemački: Gabel
ruski: вилка
ukrajinski: виделка
poljski: widelec
grčki: πιρούνι (piroúni)
turski: çatal (čatal)
arapski: شوكة (šawka)
kineski: 叉子 (chāzi)
japanski: フォーク (fōku)

 

 

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - KIŠOBRAN I SUNCOBRAN

 KIŠOBRAN I SUNCOBRAN

 

KIŠOBRAN I SUNCOBRAN

Ne nosim kišobran.

Volim da kisnem. Kiša mi nikada nije smetala. Naprotiv, često mi prija više od sunca. Ako baš lije kao iz kabla, obučem kabanicu.

Suncobran je sasvim druga priča. O njemu razmišljam još od detinjstva.

Da postoji nešto između čoveka i sunca, nešto što bi stvaralo ličnu hladovinu i omogućilo da se leti normalno hoda ulicom.

Možda upravo zato najviše volim stare suncobrane.

U mnogim delovima Azije kišobran i suncobran dugo nisu bili dva različita predmeta. Jedan isti štit čuvao je čoveka i od kiše i od sunca.

Neki su bili sasvim obični.

Neki prava mala umetnička dela.

Tibetanski ritualni suncobrani nisu služili samo kao zaštita od sunca. Bili su deo verskih obreda i simbol zaštite, dostojanstva i duhovnog mira.

Kineski papirni i lakovani suncobrani pretvarali su se u slike. Bambus, papir, lak i oslikane ptice, cvetovi ili planine činili su da čovek pod njima nosi mali komad umetnosti.

Malteški čipkani suncobrani bili su gotovo blizanci čipkanim lepezama. Jedni su pravili hlad, druge povetarac.

Kasnije su suncobrani rasli.

Sa ženskih šetnji preselili su se na plaže. Danas ispod njih više ne stane samo jedna osoba nego čitava porodica. Neki više liče na pagode ili baldahine nego na suncobrane.

Istovremeno su nastali i sasvim novi materijali. Danas postoje modeli sa posebnim UV zaštitnim slojevima, lagani kao pero, namenjeni upravo borbi protiv sve jačeg sunca.

Kišobran je imao drugačiju sudbinu.

Postao je štap, modni dodatak, znak gospodstva, džepni saputnik, sklopivi predmet koji stane u torbu.

I verovatno je predmet koji ljudi najčešće zaboravljaju.

U autobusu. Taksiju. Kafiću. Pozorištu. Kod prijatelja.

Čovek uđe sa kišobranom jer napolju pada kiša.

Izađe bez njega jer je prestala.

Negde, sigurno, postoji ogromno groblje izgubljenih kišobrana, baš kao što postoje skladišta izgubljenih kofera.

Kišobran je ušao i u umetnost.

Kod Renea Magrita na vrhu otvorenog kišobrana stoji čaša puna vode. Predmet koji odbija vodu nosi predmet koji je prima.

Borislav Pekić je u Besnilu običnom kišobranu dao mnogo veću ulogu od zaštite od kiše. U rukama engleskog džentlmena on postaje deo njegovog identiteta, reda i dostojanstva, dok se oko njega svet pretvara u haos.

A dizajneri su, naravno, učinili svoje.

Napravili su kišobrane koji svetle, menjaju boje, otvaraju se naopako, imaju neobične drške ili izgledaju kao skulpture.

Neki više liče na umetnička dela nego na predmete za svakodnevnu upotrebu.

Ja ipak i dalje maštam o nečem drugom.

Ne o boljem kišobranu. Niti o većem suncobranu.

Još od detinjstva želela sam da postoji lagano svemirsko odelo sa sopstvenim hlađenjem i grejanjem, sa velikim zaštitnim UV vizirom preko očiju. U njemu bih mogla da šetam i po najvećoj vrućini i po najvećoj hladnoći.

A negde sa strane... zakačila bih klips.

---

Rečnik

srpski: kišobran / suncobran
engleski: umbrella / parasol
francuski: parapluie / parasol
italijanski: ombrello / parasole
španski: paraguas / sombrilla
nemački: Regenschirm / Sonnenschirm
ruski: зонт / солнечный зонт
ukrajinski: парасоля / сонцезахисна парасоля
poljski: parasol
grčki: ομπρέλα (ombréla)
turski: şemsiye
arapski: مظلة (miẓalla)
kineski: 雨伞 (yǔsǎn) / 阳伞 (yángsǎn)
japanski: 傘 (kasa) / 日傘 (higasa)

 

* 

A možda suncobran još nije završio svoju evoluciju. Arhitekte i futuristi već decenijama zamišljaju gradove ili njihove delove pokrivene ogromnim providnim i poluprovidnim kupolama i membranama koje bi regulisale sunčevo zračenje i mikroklimu. Buckminster Fuller je još 1960. predlagao geodetsku kupolu nad delom Menhetna. Danas, u vreme sve žešćih toplotnih talasa, ta ideja više ne izgleda sasvim fantastično. Možda će poslednji potomak malog suncobrana koji nosimo iznad glave biti — suncobran iznad čitavog grada.

 

Predlog himne

 PREDLOG HIMNE 

Pink Floyd, 1973, koncert uživo na Krfu; izvođenje pesme "Tamo daleko" na srpskom. 

 https://www.youtube.com/watch?v=CoW-3XMBQws