MAŠINA ZA ODLAGANJE SEĆANJA

   

MAŠINA ZA ODLAGANJE SEĆANJA

Postoji uređaj koji ne briše — samo odlaže.
U njega se ne ulazi telom, nego pogledom.

Sećanja se ne čuvaju kao slike, već kao svetlost. Svako ima svoju nijansu: blago zlatnu za nežnost, hladno plavu za ono što je ostalo nedorečeno, tamnu, gotovo nevidljivu, za ono čega se stidimo.

Mašina ih pažljivo usisava iz vazduha oko nas — iz rečenica koje nismo završili, iz dodira koji su trajali prekratko, iz dana koji su prošli kao da nisu ni postojali.

Zato ponekad zaboravimo nešto važno. Ne zato što smo ga izgubili —nego zato što je odloženo.

Kažu da se u središtu mašine nalazi jedna komora u koju niko ne sme da uđe.

Tu se čuvaju sećanja koja još nisu spremna da postanu prošlost.

BURMA KAO OKOV

 

BURMA KAO OKOV

Svaki prsten je ostatak nekog lanca — samo što smo zaboravili Prometejevu kaznu i nazvali je kasnije zavet.

Razlika je samo u dizajnu.

Nekada su ljudi bili okovani za stenu, danas biraju model, veličinu i gravuru.

„Hoću nešto jednostavno, elegantno… da ide uz sve. Naravno — jer okov mora da bude praktičan.

Burma je jedini predmet koji ljudi nose dobrovoljno. To je simbol ljubavi. Naravno. 

Ali zanimljivo — niko ne kaže: „To je mali, lepo dizajniran krug obaveze.”

Postoji i ona faza privikavanja.
Prvih dana stalno gledaš u ruku:
„Kako mi stoji?”
Posle nekoliko nedelja:
„Gde mi je ruka?”
A posle nekoliko godina:
„Gde sam ja?”

Ali burma je pametna. Ne steže odmah. Polako te navikne. Prvo je nosiš ti. Onda ona počne da nosi tebe.

Najzanimljivije je što nema bravu. Možeš da je skineš kad god hoćeš. Tehnički.

Ali postoji nevidljiva kopča: porodica, navike, zajednički frižider, i ona misteriozna fioka sa „važnim papirima”.

Zato burma nije pravi okov. Ona je sofisticirana verzija. Sa gravurom, popustom u zlatari i opcijom zamene ako se „malo ugojiš”.

I sve to, naravno, iz ljubavi.

Ogledalo prošlosti i sadašnjosti

 

Ogledalo prošlosti i sadašnjosti

Ogledalo koje pamti lice koje više ne postoji

U njemu se više ne vidi ono što jeste, nego ono što je nekada bilo.

Staneš pred ogledalo — i prepoznaš se tek do pola.

Druga polovina kasni, ili dolazi iz nekog drugog vremena.

Kao da je staklo zapamtilo lice koje je duže trajalo od tela.

I ne vraća ga kao sliku, nego kao prisustvo.

Ogledalo ne laže.
Samo odbija da zaboravi.