BURMA KAO OKOV
Svaki prsten je ostatak nekog lanca — samo što smo zaboravili Prometejevu kaznu i nazvali je kasnije zavet.
Razlika je samo u dizajnu.
Nekada su ljudi bili okovani za stenu, danas biraju model, veličinu i gravuru.
„Hoću nešto jednostavno, elegantno… da ide uz sve. Naravno — jer okov mora da bude praktičan.
Burma je jedini predmet koji ljudi nose dobrovoljno. To je simbol ljubavi. Naravno.
Ali zanimljivo — niko ne kaže: „To je mali, lepo dizajniran krug obaveze.”
Postoji
i ona faza privikavanja.
Prvih dana stalno gledaš u ruku:
„Kako mi stoji?”
Posle nekoliko nedelja:
„Gde mi je ruka?”
A posle nekoliko godina:
„Gde sam ja?”
Ali burma je pametna. Ne steže odmah. Polako te navikne. Prvo je nosiš ti. Onda ona počne da nosi tebe.
Najzanimljivije je što nema bravu. Možeš da je skineš kad god hoćeš. Tehnički.
Ali postoji nevidljiva kopča: porodica, navike, zajednički frižider, i ona misteriozna fioka sa „važnim papirima”.
Zato burma nije pravi okov. Ona je sofisticirana verzija. Sa gravurom, popustom u zlatari i opcijom zamene ako se „malo ugojiš”.
I sve to, naravno, iz ljubavi.
Нема коментара:
Постави коментар