Crtice i sitnice

POSTHUMNI APSURDI – PAVIĆ KAO SUMNJIVO LICE

ili srpski simptom nerazumevanja sopstvene baštine

Milorad Pavić (oktobar 1929 – novembar 2009)

(za više informacija pogledati tekst iz Politike https://www.politika.rs/scc/clanak/728961/svetski-klasik-koji-u-srbiji-nije-dostojno-upamcen)

SAHRANA

Nebojša Bradić, tadašnji ministar za kulturu Republike Srbije, nije bio na sahrani; a koliko znam ni Ivana Avžner, gradska sekretarka za kulturu. Unikatan slučaj.
Platila sam kompletnu sahranu, uključujući i mikrofon, koji su koristili zvaničnici Srpake akademije nauka i umetnosti.

GROBLJE

Milorad Pavić je sahranjen na Novom groblju u Aleji velikana. Pošto sam platila sahranu, dogovorili smo se Pavićev sin i snaja (Ivan i Olivera Pavić) i ja da oni plate uklesivanje slova na grobnici. Odlučili su se da to bude: Milorad Pavić, književnik. Godine rođenja i smrti su izostavljeni zbog “skupoće” slovnih znakova. Tek posle 12ak godina tražila sam od Uprave groblja da uklešu (1929-2009). Uradili su besplatno.

Srpska akademija nauka i umetnosti - SANU

SANU je organizovala komemoraciju svog redovnog člana, tek posle tri meseca od smrti. Nije bilo ranijeg termina. A po nepisanom pravilu, nijedna druga institucija ne organizuje komemoraciju, pre Akademije.
Jedino je PEN napravio jednu malu, tihu, o kojoj je porodica saznala iz medija.

MUKE SA KABINETOM

Pavić je preminuo 30. novembra 2009. u 13.10.h, a već u utorak 1. decembra ujutru me je direktorka opšte službe Srpske akademije nauka i umetnosti, Dragana Rađenović, “zamolila” da što pre ispraznim Pavićev kabinet br.143 u SANU i vratim ključeve, jer mnogo akademika čeka da se useli, a Akademija nema dovoljno prostora.
Pisala sam Upravnom odboru SANU da mi omoguće iseljavanje posle 40 dana od smrti. To nije odobreno, jer je velika potražnja za kabinetima.
Tražili su da prisustvujem skidanju pločice s imenom. Zašto, sem zbog mučenja, ne znam!
Isključili su grejanje dok sam praznila kabinet, ne dozvolivši ni grejalicu, jer je prostorija pod posebnim statusom. Reč je o decembru i januaru 2009-2010.
Nisu dozvolili da bilo ko pomogne dok secam tregeruše kroz zgradu, sa istim obrazloženjem, da je kabinet pod posebnim statusom.
(SANU ima medicinsku ambulantu za svoje članove koju može da koristi i uža porodica. Lekarka u SANU, dr Milena je u januaru 2009, dok sam bila teško prehlađena, tražila je od medicinske sestre Snežane, da se otvore prozori dok me pregleda, jer joj je zagušljivo! Ovo smatram direktnim pokušajem ubistva! Nikada više nisam otišla u ambulantu iako doživotno imam prvo na korišćenje osnovnih medicinskih usluga.Ta ista dr Milena me je po Pavićevoj smrti, srela u hodniku Akademije, kako vučem stvari iz kabineta, i rekla:”Eto ode Pavić! Kao da nikad nije ni postojao!”)

SUDOVI

Moja prva advokatica za ostavinsku raspravu (u kojoj je osim porodice, bila uključena i Skupština grada Beograda, zbog Ugovara o Legatu iz 1992), Snežana Petrović, sa kancelarijom u Knez Mihailovoj, nije kontrolisala svoju pripravnicu, koja je slala pozive na ročišta navodeći adrese porodilišta kao adrese učesnika u ostavinskoj!!! Tako da se u startu izgubilo mnogo vremena.
S obzirom da sam bila pod pritiskom izdavača iz celog sveta koji su hteli da reizdaju knjige, išla sam u sud, kako bih zamolila da se zbog javnog značaja, ročište ubrza. Odgovorna osoba mi je rekla da vršim pritisak na sud i pripretila da će mi tražiti zvanično dokazivanje autorstvo za svaku Pavićevu knjigu.
Kada je konačno došlo do prvog ročišta i otvaranja testamenta, sudinica je sa iskrenim zadovoljstvom cepkala kovertu testamenta, delić po delić. Advokatica joj je rekla da može da joj pozajmi nož za sečenje papira, što je sudinica sa indignacijom odbila. Inače, sve se odigrava u jednoj kafkijanskoj sobičici koja liči na stovarište.
Sa testamentom su se sve strane složile, da bi malo kasnije Pavićev zet (koji zastupa maloletnu ćerku pokojne Pavićeve kćeri Jelene, Petar Popović), iskoristio Centar za socijalni rad u Krfskoj kao besplatnog advokata. Tražili su da se testament preinači i da se autorska prava koja su cela testamentarno dodeljena meni, podele po pola. Da ne dužim, išla sam sa svojom tadašnjom advokaticom Sofijom Levi u Centar, dale izjavu, potpisala, a oni su je krivotvorili. Stoga je državni sekretaru u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, morao da interveniše.
Imala sam u jednom trenutku i advokata, Zorana Jakovljevića, bivšeg javnog tužioca. Pošto je slučaj tapkao u mestu, a advokat rekao da sve čini što je u njegovoj moći (znajući da i srpski i inostrani izdavači nervozno očekuju finale ostavinske), ja sam ipak otišla u sud i na pisarnici utvrdila da nijednom nije bio u sudu! Kada sam mu otkazala punomoćje zbog nesavesnog rada, izjavio je da će me tužiti jer sam protivpravno potpisala ugovor sa jednim rumunskim izdavačem. Advokat koji preti tužbom klijentu!?

IZDAVAČI

Na kasnoj, prolećnoj komemoraciji u Srpskom književnom društvu bilo je ukupno 5 posetilaca i 6 govornika.
Prilikom isporuke autorskih primeraka iz inostranstva (obično 5 knjiga) srpska carinu mi je tražila naplatu, iako u zakonu piše da su autorski primerci oslobođeni carine. Bahato su otvarane kutije i oštećivani primerci, iako na paketu sve piše što je relevantno. Onda bih morala da urgiram i šaljem im član iz njihovog zakona i pravilnika!
Interesantno je da su dan posle smrti iz svih knjižarskih izloga sklonjene Pavićeve knjige. Ne, nisam paranoična, tako je bilo!
S obzirom da je Prosveta prvi izdavač Hazarskog rečnika zamolila sam da povodom 30 godina od izlaska izlože prvi primerak u knjižari Geca Kon. Rečeno mi je da ga nemaju. Predložila sam da im pozajmim na nedelju dana, ali su odbili. Istovremeno sve knjižare u Parizu u Bulevaru Sen Žermen su izložile sva izdanja Pavićevih knjiha prevedenih na francuski.
Kada je 2024. godine bilo 40 godina od prvog izdanja Hazarskog rečnika, knjige prevedene na 40 jezika, matični srpski izdavač romana, Kosmos ničim nije obeležio događaj, pored silnih planova i dvogodišnjeg dogovora oko jubileja. Čak ni na Sajmu knjiga, te 2024, nije bilo ni plakata da su oni centralni Pavićev izdavač.
U Kulturnom centru Beograda nikada nije bila izložena nijedna Pavićeva knjiga, iako je on autor dvojezične luksuzne monografije Kratka istorija Beograda, a izdavač Dereta je štampao u Srbiji sve Pavićeve knjige na engleskom, kao i Hazarski rečnik na ruskom. Nadležni u Kulturnom centru su mi doslovno odgovorili: “Da za Pavićem nema interesovanja kod turista, i da oni kako siđu sa broda traže Momu Kapora“. Ta atmosfera vlada već 16 godina.

MEDIJI

Novinar i autor Aleksandar Đuričić, sa kojim sam dugo sarađivala (Gloria, Nedeljnik), a najviše dok je pisao knjigu Čuvarkuće. Udovice pisaca (2017), naglo se teško razboleo. Bukvalno dok je trajala borba za život, njegove kolege, novinari iz Kurira, Blic-a, Blic-žene, počeli su da kradu doslovce Đuričićeve tekstove, montirajući ih i dajući mu krajnje skaredne naslove. Svi ti članci su predstavljeni kao intervjui sa mnom (!?), ili citati iz Glorije. To blaćenje mene i Pavića traje evo već 5 godina, jer teško bolesni Đuričić ne može da brani svoja autorska prava. Lažni intervjui sa mnom izlaze uvek pred Pavićev rođendan, kao ponižavajuća čestitka. Nisam nikada reagovala. Što bih? To Srbi rade Srbima!
Prošla sam ja već pretnje posle Pavićeve smrti u komentarima nekrologa, da će „ubiti kurvu masonsku“.

OSTALO

Totalni apsurdi su nastali kad su mi počeli za sve i svašta da mi traže „trajnu“ smrtovnicu. „Trajna“ je sa hologramom(!) a „privremena“, ona koja je bila u vreme kada je Pavić preminuo, nije bila validna! Bez holograma nisi, dakle, bio mrtav. Čak su mi i za promenu plaćanja interneta u tadašnjem Eunetu tražili trajnu smrtovnicu, što je potpuna protivpravna besmislica.
Spomenik na Tašmajdanu podignut od strane Azerbejdžana 2011. godine (vajar Natigu Alijev), pratile su razne neobične stvari. Pre svega, Pavićevog sina Ivana i mene obavestili su da će nas posetiti tadašnji azerbejdžanski ambasador dr Eldar Hasanov. On nam je saopštio da će postaviti spomenik uz saglasnost Skupštine grada Beograda. Tačka! Kad je doleteo avion sa spomenikom, ambasador me je to javio, došla sam u park i mnogo plakala dok su ga otpakivali (zanimljivost je da je stigao MIG-om, a pošto je vremenska razlika između Bakua i Beograda +3 sata, to znači da je bronzani Pavić stigao pre nego što je pošao!). Naravno da niko institucionalno sa srpske strane nije prisustvao postavljanju spomenika, te sam medije obavestila ja, uz sliku sa mog mobilnog.
Na otkrivanje spomenika, kojem su prisustvovali azerbejdžanski predsednik Alijev i srpski predsednik Tadić, kao i gradonačelnik Đilas, na to otkrivanje pozivnicu sam dobila jedino od Privredne komore Azerbejdžana!
Posle bi svake godine, o Pavićevom rođendanu, ambasada i predstavnici azerskih firmi u Srbiji, polagali venac. Od Srba niko nije dolazio, sem ljudi koje bih lično pozvala. Umirala sam od sramote. Posle par godina ambasador Hasanov me je pitao da li ikada iko iz Srpske akademije prisustvovao polaganju venaca, na moj tihi plačljivi odgovor, da nije, ambasador je rekao: „Ništa onda. Pošto u Srbiji, u SANU, nije bilo do sada nikakvog međunarodni naučnog skupa o velikanu, napravićemo u Bakuu naučni skup. Govornici će dobiti po dve hiljade evra honorara i možda će se posle toga neko pojaviti na polaganju venaca!“ Odjurila sam ridajući.
Jedina dva posthumna međunarodna naučna skupa su bili u Banja Luci u okviru Kočićevih dana i studentski naučni skup na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Povodom 80 godina života, Pavić je bio živ, nije održano nijedno uobičajeno obeležavanje jubileja. U Matici srpskoj, gde su profesori Sava Damjanov i Aleksandar Jerkov u potpunosti pripremili organizaciju velikog međunarodnog naučnog skupa, kao i investicije, akademik Čeda Popov je pred sam skup otkazao sve! A naravno da SANU takođe nije obeležila osamdesetgodišnjicu života, što radi svim akademicima.
Kada su Rusi 2015. posle puno peripetija poslali spomen-bistu za Legat Milorada Pavića (replika biste koja se nalazi u Moskvi u Aleji svetskih velikana; vajar Grigorije Potocki), dugo je trebalo da se postavi jer nadležni nisu znali adresu Legata, iako je on njihovo vlasništvo. Tada je sekretar za kulturu bio Vladan Vukosavljević, a gradonačelnik Siniša Mali. Valjda je suvišno pomeniti da smo Pavićev sin i ja prošli celu srpsku administrativnu poceduru za spomen-obeležja – i ništa, sve dok nisu došli Rusi.
Lično sam išla, ne znam više ni koje godine, u Sekretarijat za kulturu da pitam da li na Sajmu knjiga može da se dodeli nekoj „ulici“ ili sali ime Milorada Pavića. Izašli su mi u susret. Tako što je jedno ćoše u velikoj sali nazvano Pavićev venac. Ponosna sam što sam i to uspela jer se toga nije setio ni Savet Sajma, ni razna ministarstva, SANU, Filološki fakultet, PEN centar, Krunski savet, niti npr. Srpsko književno društvo. Toliko pominjanu srpsku masoneriju uz Pavićevo ime ne treba ni uzeti u obzir.

· Milorad Pavić je bio osnivač i idejni inicijator manifestacije Dani Rače, i do smrti predsednik (ili počasni predsednik) programskog saveta manifestacije. Kada je posle smrti Fondacija u Bajinoj Bašti napravila Pavićevu spomen bistu, nadležne opštinske institucije su odbile njeno postavljanje. Odbijanje biste ili vidljivog obeležavanja Pavića u okviru Dana Rače zato nije samo organizaciona odluka, nego simptom nerazumevanja sopstvene baštine. Sva sreća, imam fotografije nepostavljane biste.

***

PRAVNA ANALIZA POSTHUMNIH POSTUPANJA

Potencijalni osnovi odgovornosti institucija i pojedinaca

(Ovaj deo je, na osnovu teksta napisala VI)

I. POVREDA DOSTOJANSTVA PORODICE I LIČNOSTI UMRLOG

(Ustav RS, ZOO, Evropska konvencija o ljudskim pravima – čl. 8)

Relevantne radnje:

Traženje „trajne smrtovnice“
Uslovljavanje osnovnih administrativnih radnji (internet, vlasništvo nad sajtom) dokazima smrti
Pritisci i pretnje u ostavinskom postupku
Cepanje koverte testamenta u neprimerenim uslovima
Uskraćivanje minimuma pijeteta (rok 40 dana, grejanje, pomoć)