Geopolitika kosih rampi

 

Politički samit pred zalazak sunca 

Svi negoduju zbog Evropske unije. Oni koji su u njoj i oni koji nisu. Kao da je sama ideja zajednice postala sumnjiva u trenutku kada je prestala da bude obećanje, a postala svakodnevica. Negodovanje je, međutim, univerzalno stanje savremenog sveta: ljudi su protiv onoga čemu pripadaju i protiv onoga čemu ne pripadaju. To nije politički paradoks, nego egzistencijalni refleks — nelagodnost u velikim konstrukcijama.

Zanimljivo je, ipak, da ne postoje ozbiljni pokreti američkih saveznih država koji negoduju protiv same Amerike, barem ne u formi stvarnog izlaska. Teoretski, mogle bi. Pravno, istorijski, čak i mitološki. Pa ipak, ne čine to. Ne zato što su zadovoljne, nego zato što je izlaz nezamisliv. Ne postoji narativ posle Amerike. Ne postoji „druga Amerika“ u koju bi se otišlo. Evropski projekat, za razliku od toga, dozvoljava zamišljanje izlaska. A tamo gde je izlaz zamisliv, nezadovoljstvo dobija oblik politike.

Mi smo, u jednom drugom veku, negodovali protiv Jugoslavije. Iza tog negodovanja stajala je želja da se smanjimo. Da se skupimo u manji prostor, manju priču, manju odgovornost. Neke zajednice instinktivno osećaju da je prevelika forma teret, a ne zaštita. One ne sanjaju o širenju, nego o svedenosti.

Nasuprot tome, postoje države koje vole da rastu. Rusija, Amerika, Kina. Različite ideologije, isti impuls: širenje kao odbrana od unutrašnjeg straha. Carstva se ne šire zato što su snažna, nego zato što ne znaju kako da ostanu ista. Ekspanzija je njihova terapija protiv raspada. Što su veća, to su krhkija iznutra — pa zato moraju da budu još veća.

Zato bih tim džinovskim državama koje neprestano traže prostor preporučila nešto sasvim racionalno: druge planete. Ako je potreba za širenjem neutaživa, neka se izmesti iz ljudske istorije. Mars, Mesec, asteroidni pojas — tamo nema naroda koje treba „štititi“, nema granica koje treba „ispravljati“, nema prošlosti koja bi se morala prepravljati. Samo minerali, tehnologija i tišina. To nije cinična ideja, nego etička: ako već morate da rastete, ne činite to na tuđim telima i osećanjima.

U međuvremenu, svet se povlači u nešto što bih nazvala virtualnom eksteritorijalnošću. Ljudi više ne emigriraju samo geografski. Oni emigriraju u digitalne identitete, u ideološke balone, u privatne mitologije. To su nove države bez teritorije, sa jakim granicama i slabom odgovornošću. Izlazak iz zajednice više ne zahteva kofer — dovoljan je algoritam.

U toj zbrci smanjivanja i širenja, možda je vreme da se politika ponovo pročita teološki. Ne u smislu dogme, nego u smislu forme. Hrišćanstvo, u svojoj institucionalnoj arhitekturi, gotovo uvek ima stepenice. Uspon ka svetom prostoru. Stepenice podrazumevaju napor, hijerarhiju, razliku između onih koji su gore i onih koji tek dolaze. One su metafora zasluge.

Kosa rampa, nasuprot tome, ne ukida svetost, ali ukida gordost dolaska. Ona omogućava ulazak bez pobede. Bez dokazivanja. Bez pogleda odozgo. Čak i starim, bolesnim ili majkama sa bebama u kolicima. To je primenjeno hrišćanstvo u arhitekturi — i u politici. Kosa rampa pretpostavlja zajednicu u kojoj niko ne mora da se penje da bi bio priznat.

Stepenice su oduvek bile simbol moći: ko se penje, meri druge visinom. Rampa pripada etici budućnosti: ona ne obećava uzvišenje, nego pristup. Možda nam upravo to nedostaje u savremenim političkim konstrukcijama — ne još jedan vrh, nego drugačiji nagib.

Biće da problem savremenog sveta nije u tome što se zajednice raspadaju, nego što su postale prevelike za ljudsku meru. Možda je nova politička mudrost u svesnom smanjivanju: teritorija, ambicija, retorike, ega. Bog posle institucija ne zahteva uspon. On ne stoji na vrhu stepenica. Ako uopšte ima arhitekturu, ona je blago nagnuta — taman toliko da možeš da uđeš bez straha da ćeš pasti ili biti manji.