Srbija između mita i procedure

(tužni i ljutiti tekst) 

Postoje narodi koji veruju u institucije, i postoje narodi koji veruju u sudbinu.
Srbija je vekovima birala sudbinu.

Nije problem u siromaštvu, niti u geopolitičkom položaju. Biti na granici imperija nije sramota; to je istorijska okolnost. Problem nastaje kada se granica preseli u mentalitet — kada narod počne sebe da doživljava kao večitu tvrđavu, kao opsadu, kao poslednju liniju odbrane sveta koji je već nestao.

Evropska unija je dosadna tvorevina. Ona počiva na pravilima, kompromisima, zapisnicima, beskrajnim sastancima i formulacijama koje niko ne pamti. Srbija, naprotiv, voli dramu. Voli istoriju u velikim slovima, preokrete, izdaje, heroje i žrtve.
Evropa veruje u proceduru.
Srbija veruje u prelomni trenutak. (Svi oko nas će propasti, raspasti se, kapitulirati i bankrotirati, to odavno znamo.)

Kosovski mit nije samo legenda o porazu; to je estetski model ponašanja. U njemu je čista namera važnija od ishoda, moralna uzvišenost važnija od političke dobiti. To je plemenito, ali je i pogubno. Jer svet u kojem živimo ne nagrađuje plemenitu nameru — nagrađuje rezultat.

Herojstvo je kod nas često oblik samopovređivanja.
Evropa ne slavi smrt, nego porez.

Inat, koji se u folkloru predstavlja kao hrabrost, u politici postaje autodestrukcija. Raditi „u korist svoje štete“ zvuči romantično, ali je zapravo odsustvo strategije. U inatu nema plana, ima samo trenutnog zadovoljstva.
Inat je kratkoročna pobeda nad dugoročnim interesom.

Megalomanija i kompleks niže vrednosti često idu zajedno. Narod koji sebe proglašava „najstarijim“ ili „najhrabrijim“ zapravo pokušava da popuni prazninu nesigurnosti. Glasno samohvalisanje često je maska za tihi osećaj periferije.
Ko stalno viče da je centar sveta, zna da stoji na njegovom rubu.

Prelaz preko Albanije, kao i mnoge istorijske epizode, postao je simbol stradanja uzdignut do svetinje. Ali tragedija koja se pretvori samo u pesmu, a ne u lekciju, postaje obrazac. Srbija često od poraza pravi mit, ali retko od mita pravi sistem.

Evropa iz rata pravi ugovor.
Mi iz rata pravimo ep.

U svakodnevici, problem je još prozaičniji. Nepoštovanje propisa, prezriv odnos prema zakonima, rečenica „ko ih jebe“ — to nisu znaci slobodarstva, nego nedostatka poverenja u zajednički okvir. Bez tog poverenja nema moderne države. Bez dosadne discipline nema napretka.
Sloboda bez pravila je samo haos sa patriotskim opravdanjem.

Srbija voli ličnosti, ne institucije. Vodi se harizmom, ne procedurom. U tom prostoru cvetaju tirani — jer narod koji prezire sistem, na kraju traži jakog čoveka da ga zameni.
Kada ne veruješ u zakon, verovaćeš u vođu.

I prorusko raspoloženje često je više emocionalni refleks nego racionalna strategija. Ono je produžetak mitološke samoslike: braća, pravoslavlje, istorijska zahvalnost. Ali politika koja se vodi emocijom retko se završava prosperitetom.
Geopolitika nije pitanje simpatije, nego interesa.

Pa ipak, ova slika nije potpuna bez jedne korekcije. Srbija nije monolit. U njoj postoje i urbani slojevi, kritička svest, pojedinci koji razumeju svet procedura i kompromisa. Problem je što ti slojevi često nemaju kolektivnu snagu. Najbolji se povlače, odlaze ili ćute.
Talentovani pojedinci ne čine modernu državu; čine je stabilne navike.

Hoće li Srbija ući u Evropsku uniju? To je formalno pitanje. Mnogo važnije je: može li Srbija prihvatiti mentalitet u kojem je dosadni napredak vredniji od uzvišenog poraza?

Odricanje mita je bolnije od siromaštva.
Ali bez tog odricanja nema modernosti.

Srbija je rascep između epskog i administrativnog. Između gusala i zapisnika. Između istorije i budžeta. Dok god gusle nadjačavaju zapisnik, ulazak u Evropu biće samo politička fraza.

Evropa traži strpljenje.
Srbija traži sudbinu.

A sudbina je najlepši izgovor za izostanak promene.

 (Slika je odvratna ali, na žalost, tačna)

***

Da se ne lažemo, nigde drugde ne bih mogla da živim sem u Srbiji. Živela sam jedno vreme u Francuskoj i Grčkoj, koje nisu sterilne zemlje, pa ništa, gušila sam se. Užasavam se propisa i raznih zabrana u EU. Ja sam čista Srpkinja, bez primesa crnogorske krvi, sem nešto možda vlaške. Volim inat, volim „ko ih jebe…“, ali sam svesna svega što vekovima ovde ne valja. Prilagođavam se trezveno, pa ipak često preovlada nešto iracionalno. Verujem u Boga i demokratiju, to je meni jedno isto. Ali, ne mogu da podnesem političko-mentalitetsku glupost. Zbilja nikud ne vodi. Volim da protestujem za sve i svašta, kao Francuzi ili Grci. Osećam Evropu kao svoju domovinu na sve načine. Rusiju ne doživljavam tako, naročito od rata u Ukrajini. Kakva glupost!

Ne mogu da budem ništa drugo sem Evropljanka, Balkanka, Srpkinja.