Na ulici ne vidim ljude,saobraćaj, ne čujem buku, gledam samo arhitekturu, ružnu ili lepu. Pogotovu lepu, pa makar to bilo zrnce lepota, naročito u “kubističkom” Beogradu, rušenom u ratovima, prepuštanom nemaru i gotovo nikakakvim urbanističkim planovima. Kasaba.

Volim ultra modern zgrade, kao i one starinske. Velika reprezentativna zdanja me ne impresioniraju posebno. Uvek sam volela privatno, a ne javno.

I tokom dana, a pogotovu uveče, šetajući, gledam u prozore i zamišljam kako li je unutra. Tajanstveni životi.

Pariz sam naročito volela uveče, jer stanovi obično nemaju zavese. Šetač-voajer prozora, nepoznate unutrašnjosti doma.

Sviđaju mi se zgrade Beograda, one starinske, sve do dolaska socijalizma, ali odnekud sam uvek volela Novi Beograd i dobro se energetski osećala u njemu. Moglo je da se diše.

U rodnom Nišu mi je tek sada, pod starost, postalo jasno da sam živela u gradu sa lepim kućama, kapijama, dvorištama… Toliko stilova… Predivna moderna, na primer.

Ali, mene nešto drugo kopka – Fibonačijev kod u arhitekturi.

*** 

Fibonačijev kod u arhitekturi

(metafizički esej)

(za one koji ne znaju mnogo o ibonačijevom nizu, dajem gugl objašnjene na kraju eseja)

Arhitektura počinje onda kada broj prestane da bude količina, a postane odnos.
Fibonačijev niz nije matematička formula; on je sećanje sveta na sopstveni red.

Pre nego što su ljudi zidali, niz je već postojao: u spirali školjke, u rasporedu listova, u načinu na koji se svet širi bez rasipanja. Arhitektura ga ne izmišlja — ona ga prepoznaje. 

Zlatni odnos (zlatni presek) ne imponuje oku. On ga smiruje.
Prostor koji je građen po tom kodu ne izaziva divljenje, već poverenje. U njemu nema agresije proporcije, nema potrebe da se telo brani. Čovek se u takvom prostoru ne oseća manjim — oseća se tačnim.

Fibonačijev kod u arhitekturi ne govori o lepoti, nego o pripadnosti. Kao da prostor kaže: i ti si deo ovog niza, i tvoje kretanje, disanje, starenje ima istu logiku širenja bez viška.

Kada uđemo u antički hram ili u gotičku katedralu, ne reagujemo na stil, nego na ritam. Broj se tada pretvara u vertikalu, u tišinu koja se penje. To nije matematika Boga, već arhitektura poverenja: verovanje da svet ima unutrašnji poredak koji ne mora da se objašnjava.

Moderni svet je pokušao da raskine taj odnos. Da arhitekturu učini čistom funkcijom, a broj pukom kalkulacijom. I zato su prostori postali neprijateljski, iako efikasni. Kada se Fibonačijev kod izbaci, prostor prestaje da raste — počinje da se nameće.

Ipak, kod se uvek vraća. Ne kao ornament, ne kao spiralni potpis, već kao potreba. U sobama u kojima želimo da ostanemo. U zgradama koje stare mirno. U mestima koja ne traže našu pažnju, ali je zadržavaju.

Danas, kada se Fibonačijev niz često koristi kao vizuelna egzotika, njegova prava snaga ostaje nevidljiva. Jer ono što je istinski metafizičko nikada ne insistira da bude primećeno. Ono deluje ispod praga svesti.

Fibonačijev kod je arhitektura bez ega.
On ne želi da impresionira.
On traje.

I možda je to njegova najdublja poruka:
da red ne mora biti nasilan,
da proporcija može biti nežna,
i da prostor, ako je pravilno građen,
može biti oblik tihe etike.

Arhitektura tada prestaje da bude stvar zida.
Postaje saglasnost sa svetom.

***

Niz brojeva koji oduzima dah: Fascinantni svet Fibonačijevog niza

Fibonačijev niz je jedan od najintrigantnijih matematičkih fenomena koji oduzima dah. Njegova jednostavnost i istovremeno složenost čine ga jedinstvenim u svetu brojeva. Ovaj niz, koji nosi ime po italijanskom matematičaru Leonardu Fibonačiju, počinje sa 0 i 1, a svaki sledeći broj u nizu je zbir prethodna dva. Dakle, niz počinje ovako: 0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34 i tako dalje.

Ono što čini Fibonačijev niz posebnim je da se brojevi u njemu odnose na brojne prirodne fenomene i oblike koji nas okružuju. Na primjer, brojevi Fibonačijevog niza mogu se vidjeti u rasporedu listova na nekim biljkama, u broju cvetovima suncokreta, dimenzijama spiralnih školjki, pa čak i u odnosu širine i visine zlatnog pravougaonika. Ova prirodna pojava često se naziva “zlatni presek” i ima estetsku privlačnost koju mnogi umetnici, arhitekti i dizajneri koriste kako bi postigli harmoniju i ravnotežu u svojim delima.

Međutim, Fibonačijev niz je mnogo više od matematike i primena u nauci. On nas podsjeća da su priroda i matematika duboko povezane, te da se brojevi i oblici pojavljuju u mnogim aspektima našeg sveta. On takođe ukazuje na red, simetriju i harmoniju koje nalazimo u prirodi i umetnosti.

Fibonačijev niz je poput tajanstvenog vodiča koji nam otkriva skrivene obrasce i lepotu koja je ugrađena u tkivo našeg sveta. On nas podstiče da posmatramo svet oko sebe s novim očima i da cenimo matematičku lepotu koja leži ispod površine.

Dok se zagledamo u Fibonačijev niz, možemo se diviti i njegovoj vezi s umetnošću. Mnogi umetnici, od slikara do muzičara, koriste Fibonačijev niz kao inspiraciju za stvaranje svojih dela. Njegova harmonična proporcija može se videti u rasporedu elemenata na slici, u ritmu muzike ili u strukturi arhitekture. Ova estetska privlačnost koja proizilazi iz Fibonačijevog niza pruža nam osećaj ravnoteže i skladnosti.

Fibonačijev niz takođe ima i filozofsku dimenziju. On nas podsjeća na kontinuitet i beskonačnost u svetu brojeva.

(https://simbolisvesnosti.com/2023/06/26/niz-brojeva-koji-oduzima-dah/)

 ***

Volela bih da od svog dobrog prijatelja Saše Buđevca, arhitekte i književnika, dobijem jedan nacrt kuće u Fibonačijevom kodu!