Predmeti koji će me nadživeti 

 

Neki predmeti imaju duži život od naših odluka, duži čak i od naših iluzija. Ne govorim o stvarima koje sam kupovala iz potrebe ili hira, nego o onima koje su ostale kada su ljudi otišli, kada su se epohe zatvorile, kada su se identiteti presvukli.

Oni me ne podsećaju na prošlost — oni je nastavljaju.

Stolica na kojoj više ne sedim kako sam sedela. Sto koji pamti ruke koje su na njemu drhtale, pisale, odlučivale. Ogledalo koje me gleda ravnodušno, jer je već videlo sve moje verzije. Knjige koje su znale moje misli pre nego što sam ih priznala sebi. Jedna kutija — uvek neka kutija — koja se ne otvara ili se otvara tek kada više nemam šta da u nju stavim.

Ti predmeti nisu nostalgični. Oni su strogi. Oni me nadživljavaju jer ne traže opravdanja. Njima ne moram da objašnjavam zašto sam ostala, zašto sam otišla, zašto sam sama. Oni su tu, nepomični, kao svedoci koji ne sude, ali pamte.

U starinskom stanu, predmeti žive sporije od ljudi, ali duže od naših strahova. Oni ne stare sa mnom — ja starim prema njima. I ponekad mi se čini da je moja najveća sloboda upravo u tome što ne moram da ih menjam da bih dokazala da sam živa.

Možda je luksuz imati predmete koji te nadžive. Ne kao dokaz trajanja, nego kao potvrdu da si nekada bio dovoljno prisutan da nešto ostane.

A možda je to jedina prava biografija: ne ono što smo rekli, nego ono što je ostalo da stoji i kada smo zaćutali.