Kutija koja je već bila napisana

 

 

U Veštačkom mladežu Milorada Pavića postoji kutija koja se ne može otvoriti. Ona se pojavljuje tiho, u izlogu jedne ženevske radnje, sa natpisom koji ne obećava, nego upozorava. Filip, glavni junak novele,  je kupuje bez velikog razloga, gotovo mehanički, kao što se u Pavićevim knjigama često kupuju sudbinski predmeti: ne zato što su potrebni, nego zato što su već negde zapisani. Kutija putuje poštom, menja vlasnika, menja funkciju, i na kraju se — otvara. U nju se ubacuju posetnice. Predmet koji je odolevao ruci, popušta pred imenima.

Šesnaest godina kasnije, u međuvremenu koji nije bio književan nego životni, nalazim kutiju koja se teško otvara. Nije ista, ali je previše slična da bi bila slučajna. Može biti kasica, a može biti i kutija za vizit-karte. Ima otpor koji nije tehnički, nego simboličan: kao da pita sa kakvom namerom joj prilazite. Mehanizam se ne nudi. Otvaranje nije zabranjeno, ali nije ni dozvoljeno bez razloga.

U tom trenutku shvatam ono što se u književnosti često događa tek naknadno: da neki predmeti najpre uđu u tekst, a tek posle u naš život. Kao da literatura ne opisuje svet, nego ga prepoznaje unapred. Kutija koju držim u ruci već ima svoju biografiju. Ona je već bila viđena, imenovana, čak i upotrebljena — u romanu.

Pavićeva kutija na kraju prima posetnice. Moja stoji prazna. Između te dve tačke nalazi se razlika između književnosti i života: književnost zna čemu predmet služi, život to tek ispituje. Ali i jedno i drugo se slažu u jednom — kutija nije za novac. Ona je za tragove prisustva, za pozive koji nisu poslati, za imena koja se ostavljaju bez garancije susreta.

Tek tada postaje jasno: kutija se ne opire otvaranju, nego nameni. Kada još ne znamo šta bismo s njom, ona ostaje zatvorena. Kada znamo, ona popušta. Ili obrnuto — kada popusti, shvatimo šta smo želeli da u nju stavimo.

Šesnaest godina razlike između teksta i predmeta nisu zakašnjenje. To je tačno vreme koje je bilo potrebno da se literatura i stvarnost sastanu na istom mestu. Ne kao dokaz, nego kao tiha potvrda da neke stvari ne pripadaju ni samo knjigama, ni samo životu.

One kruže između.