Protiv jednopismenosti

 

Ideja da Srbija treba da koristi samo ćirilicu nije izraz snage identiteta, već njegove nesigurnosti. Identitet koji mora da se brani zabranama već je u defanzivi. Ćirilica nije ugrožena latinicom; ugrožena je ideologizacijom.

Imati dva pisma nije greška koju treba ispraviti, nego kulturna prednost i bogatstvo koje ne umemo da koristimo do kraja. Pismo nije samo tehničko sredstvo, već način na koji se misao raspoređuje u prostoru. Ukidanje jednog pisma znači osiromašenje izraza, sužavanje čitalačkih puteva i disciplinovanje jezika.

Savremeni svet digitalno komunicira na latinici. To nije politička odluka, nego infrastruktura. Čak i narodi čija su tradicionalna pisma nelatinična svakodnevno koriste latinicu kao posrednički kod globalne komunikacije. Insistiranje na isključivoj ćirilici u takvom svetu nije otpor — to je izolacija.

Primer Hazarskog rečnika je nepobitan: roman postoji u dve srpske verzije koje nisu iste. Kao leksikon, on menja tok, unutrašnju logiku i čitalačko iskustvo u zavisnosti od pisma. Različito pismo proizvodi drugačiji roman. Ko to ignoriše, ignoriše samu književnost.

Većina slavističkih katedri u svetu funkcioniše na latinici. Poljska, Češka, Slovačka, Ukrajina — zemlje sa snažnim slovenskim identitetom — ne doživljavaju latinicu kao izdaju. Odbijanje tog pisma znači samonametnutu kulturnu perifernost.

Zahtev za jednim pismom nije briga za tradiciju, nego strah od pluralnosti. Ćirilica ne traži zaštitu kroz zabranu latinice. Ona traži čitaoce, pisce i slobodu izbora. Pismo koje se mora koristiti prestaje da bude simbol — postaje naredba.

Kultura koja ne može da podnese dva pisma neće podneti ni dve ideje.