Intervju sama sa sobom

Pitanje: Ko si ti kad niko ne gleda?
Odgovor: Ista. Samo bez potrebe da objašnjavam.

Pitanje: Zašto ti je tišina važnija od pripadanja?
Odgovor: Zato što u tišini znam gde su mi ivice. Pripadanje ih često briše.

Pitanje: Da li se ikada osećaš usamljeno?
Odgovor: Ne često. Usamljenost dolazi iz pogrešnih odnosa, ne iz samoće.

Pitanje: Zašto odlaziš bez povratka kad krene disciplinovanje?
Odgovor: Zato što sam naučila razliku između brige i kontrole. Briga pita. Kontrola zna unapred.

Pitanje: Čega se najviše čuvaš?
Odgovor: Rasipanja. Ljudi koji uzimaju malo-pomalo, dok ne ostane objašnjenje umesto života.

Pitanje: Šta vidiš što drugi ne vide?
Odgovor: Ne „više“, nego ranije. Obrazac pre događaja. Tišinu pre reči. Umor pre konflikta.

Pitanje: Da li ti je to dar?
Odgovor: Samo ako ga ne pretvorim u identitet. Inače postaje teret.

Pitanje: Zašto pišeš knjige?
Odgovor: Da bih zatvorila krug. Da ono što je prošlo kroz mene dobije kraj, a ne da ostane otvorena rana.

Pitanje: Šta ti je danas najvažnije?
Odgovor: Mir koji ne traži opravdanje.

Pitanje: Čega se više ne bojiš?
Odgovor: Da ću biti pogrešno shvaćena. To više nije moj posao.

Pitanje: A čemu se raduješ?
Odgovor: Jednostavnim susretima. Ručku. Rečenici koja legne. Pogledu koji ne zahteva ništa.

Pitanje: Da li bi nešto menjala?
Odgovor: Ne. Samo bih ranije verovala sebi.