Život sa tišinom oko Pavića

Šesnaest godina posle smrti Milorad Pavića, živim u prostoru tišine koja nije prazna, nego zagušljiva. To nije tišina zaborava, nego tišina nelagode. Ona se oseća u institucijama, u izostalim projektima, u odlaganjima, u obećanjima bez datuma. To je tišina u kojoj se svi ponašaju pristojno, a niko ništa ne čini.

Ne pišem ovo kao žalopojku, nego kao svedočanstvo. Dovoljno dugo sam blizu da vidim obrazac: Srbija ne zna šta da radi sa piscem koji je bio veći od njenih unutrašnjih potreba, a istovremeno suviše njen da bi ga prepustila svetu bez kontrole. U tom rascepu nastaje ćutanje.

Najlakše bi bilo reći: zaboravili su ga. Ali to nije istina. Njegovo ime se i dalje izgovara sa dozom poštovanja, ponekad i sa divljenjem. Problem je što je to poštovanje pasivno. Kao da se veruje da je dovoljno što postoji, što je „tu negde“, u bibliografijama, u sećanju starijih čitalaca, u prevodima koji se obnavljaju. Kao da delo može da živi bez stalne pažnje, bez rada, bez rizika.

A ja znam da ne može.

Biti blizu velikog dela znači biti stalno u sukobu sa tuđom komotnošću. U Srbiji se od naslednika često očekuje da bude čuvar tišine, a ne aktivni učesnik pamćenja. Da ne postavlja pitanja. Da ne insistira. Da ne podseća da kanon nije grob, nego obaveza. Ta očekivanja nisam mogla da prihvatim. I zato je ovaj odnos težak, dug i iscrpljujući.

Shvatila sam da Srbija ima problem sa piscima koji nisu jednoznačni. Voli jasne figure: mučenika, proroka, disidenta, narodnog glasnika. Pavić nije bio nijedno od toga. Njegova književnost je bila igra, lavirint, znanje, metafizika bez patetike. Takva književnost ne služi dnevnim potrebama identiteta. Ona traži obrazovanog čitaoca i stabilne institucije. A stabilnost je kod nas uvek privremena.

Ponekad imam utisak da se čeka da vreme „uradi svoje“. Da se delo samo smesti tamo gde mu je mesto. Ali vreme ništa ne radi samo. Ono ili briše, ili fosilizuje. Bez aktivne brige, delo ne nestaje – ono se pretvara u dekor. U ime koje se pominje, ali se ne koristi. Apsurdno je što se ime ne koristi ni kao dekor! Majku mu, za ovih 16 godina neko bi bar dao ime školi, knjižari, nekakvom panelu, književnom skupu...

Najbolnije u svemu nije institucionalna nezainteresovanost, nego prećutno olakšanje koje osećam oko sebe: lakše je kada se o Paviću ne govori previše. Lakše je kada se ne postavlja pitanje zašto nemamo stožer, zašto nema sistematskih novih izdanja, zašto nema stalnog kritičkog rada. Lakše je kada se složenost skloni iz vidokruga.

Ali ja ne mogu da ćutim. Ne zato što je reč o „mom“ piscu, nego zato što je reč o principu i notornoj istini. Način na koji se jedna kultura odnosi prema svom najvišem dometu govori više o njoj nego svi njeni mitovi. Ako ne zna šta da radi sa sopstvenom složenošću, ona bira zaborav kao oblik samoodbrane.

Ovaj esej nije optužnica. On je zapis umora. Umora od toga da se velika književnost u Srbiji tretira kao završena stvar, kao nešto što pripada prošlosti, a ne kao živi izazov. Umora od tišine koja se predstavlja kao poštovanje.

Ipak, ne odustajem. Jer verujem da pravo pamćenje nije ceremonija, nego rad. A rad je uvek nečujan, spor i često usamljen. Ako već moram da biram, biram tu vrstu samoće – onu u kojoj delo ostaje živo, makar i protiv struje.

 Ako Srbija jednog dana nauči kako da živi sa svojim najvećim piscima, to neće biti zato što ih je slavila, nego zato što ih je konačno čitala bez straha. I sa svešću o njihovoj veličini.

***

Simbol odnosa prema Paviću u Srbiji nalazi se u dve ulice koje nose njegovo ime. U Beogradu i u Nišu.

U Beogradu, gradu u kojem je rođen (Voždovac) i umro, a da nije emigrirao, ovaj pisac koji je svrstan svuda u svetske klasike, naučnik, akademik:

ima uličicu u Malom Mokrom Lugu na periferiji Beograda, koju ni pasionirani tragaoci ne mogu ni sa navigacijom da pronađu.

U Nišu, njegovo ime nosi kaljavo, neasfaltirano sokače sa četiri kuće, na samom obodu grada, uz njive. 

***

Znam da će kad-tad, posle moje smrti, Pavić imati bulevar, kako mu i priliči za sve što je dao Srbiji, da će se neka velika institucija zvati Pavić, jer to ime na svetskoj književnoj mapi svi prepoznaju, da će avion nosti njegovo ime, jer je prisutno svugde, u svakoj zemlji.