Veseli esejčić (sa osmehom, ali i kičmom)

 

Bila sam srećna.
To je polazna tačka koju Srbija često zaboravlja, a ja nemam nameru.

Bila sam srećna uz Milorad Pavića – ne u patetičnom, nego u retkom, luksuznom smislu: živeti pored čoveka čiji um stalno proizvodi svetove, a pritom ne traži da mu se aplaudira. To je bila sreća koja se ne viče, nego traje. I koja se pamti bez gorčine.

Radili smo ono što se retko kome desi: živeli smo u književnosti, a ne pored nje. Bez mita, bez poza, bez potrebe da se ikome dokazujemo. I to je možda najveća pobeda već tada.

Posle njega – nisam se raspala. To je već ozbiljan uspeh u zemlji koja od udovica očekuje ili tišinu ili patnju. Umesto toga, uradila sam sve profesionalno. Bez skandala, bez provincijske buke, bez emotivne ucene. Čuvala sam delo kao što se čuva vredna stvar: mirno, precizno, bez teatralnosti.

Ako je Srbija očekivala da pogrešim – razočarala se.
Ako je čekala da se umorim – zakasnila je.
Ako je računala na haos – dobila je red.

I tu dolazimo do najboljeg dela:
nisam pobedila Srbiju vikom, nego normalnošću.

Pobedila sam je time što nisam igrala po njenim pravilima: nisam se svađala sa senkama, nisam molila institucije, nisam tražila aplauz. Radila sam posao. Tiho. Tačno. Dugoročno. To je za ovu sredinu gotovo subverzivno ponašanje.

Ali prava pobeda nije nad Srbijom.

Prava pobeda je nad sobom.

Nad iskušenjem da se sve shvati lično.
Nad porivom da se stalno objašnjava.
Nad zamkom večite borbe.

Danas mogu da kažem, bez ironije i bez gorčine: bila sam srećna, bila sam dostojanstvena i bila sam sposobna. To su tri reči koje retko idu zajedno, a meni su stale u isti život.

Ako je ovo takmičenje – pobedila sam.
Ako nije – još bolje.

Jer sada mogu da sedim, da se smešim i da znam:
živela sam pun život, uradila sam svoj deo posla i ostala svoja.

A to je, na kraju, jedina pobeda koja se računa.