Popodnevni san

Postoji doba u životu kada san prestaje da bude potreba tela, a postaje dozvola. Ne bežimo u njega, nego se u njega sklanjamo — kao u sobu u kojoj niko ništa ne traži.

Nekada nisam spavala popodne. To je bio znak snage, trajanja, kontrole nad vremenom. Dan se morao izneti do kraja, u jednom komadu, bez prekida. San je bio rezervisan za noć, uredan, racionalan, zaslužen.

Danas dan više ne zahteva dokazivanje. I telo to zna pre mene.

Noćni san se skratio, rasparčao, postao tanji. Ne zato što sam manje živa, već zato što sam budnija prema sebi. Ujutru se budim ranije, čak i kada ležem kasno, kao da unutrašnji sat više ne priznaje pregovore. Vreme je postalo strože, ali i poštenije.

Popodnevni san dolazi tiho. Ne kao slabost, već kao potreba za povlačenjem iz sveta koji više ne želim da osvajam, nego da mu se odmereno obraćam. On traje kratko, ali vraća duboko: jasnoću, smirenost, neku vrstu unutrašnje ravnoteže.

Taj san nema ambiciju. Ne želi da nadoknadi, ne želi da produži, ne želi da pobedi noć. On postoji kao mala pauza u kojoj dan priznaje da nije jedini oblik vremena.

U društvu koje slavi neprekidnu budnost, popodnevni san je tiha pobuna. On govori: ne moram sve da podnesem bez prekida. Ne moram stalno da budem dostupna. Ne moram da dokazujem vitalnost iscrpljenošću.

U zrelom dobu san postaje luksuz — ne zato što je redak, već zato što je izabran. On nije pad energije, nego njen pažljiv raspored. Nije bekstvo, nego povratak.

I možda je upravo to razlika između mladosti i zrelosti: mladost hoće da traje, zrelost hoće da bude tačna. A popodnevni san je jedan od načina da se ta tačnost sačuva.

Ako je san umetnost ravnoteže, onda je ovo njegovo najfinije poglavlje.