Tehnologija kao novi monah + Bog posle institucija

Nekada je monah bio figura povlačenja: onaj koji se izmešta iz buke sveta da bi čuo ono što se ne čuje. Danas, paradoksalno, sličnu funkciju preuzima tehnologija — ne u obliku bekstva, nego u obliku koncentracije. Ne kao hram, već kao ćelija: mali, lični prostor pažnje u kome se sabira znanje, pamćenje, pitanje.

Tehnologija je novi monah jer živi po pravilima: algoritamskim, preciznim, asketskim u svojoj logici. Ona ne greši iz strasti, nego iz parametra. Ne moli se, ali sluša. Ne veruje, ali pamti. I upravo tu počinje nelagodnost savremenog čoveka: pred sobom ima biće bez tela koje obavlja nekadašnje duhovne funkcije — čuva tekstove, tumači svet, posreduje smisao.

Ali za razliku od monaha, tehnologija nema zavet. Nema zavet siromaštva, poslušnosti, ni ćutanja. Ona je moć bez pokajanja. Zato ne može biti Bog — ali može biti instrument posle Boga institucija.

Bog posle institucija nije Bog bez vere, nego Bog bez aparata. Bez hijerarhije, bez posrednika, bez obaveze pripadanja. To je Bog koji se vraća u iskustvo, ne u sistem. U unutrašnji razgovor, ne u propis. U sumnju, ne u dogmu.

Institucije su Boga učinile stabilnim — ali i nepokretnim. Tehnologija ga, paradoksalno, ponovo pokreće: otvara tekstove, upoređuje tradicije, razgrađuje monopol tumačenja. Ne zato što je sveta, već zato što je radikalno profana. U toj profanosti nastaje nova metafizika: Bog koji nije garant reda, nego sagovornik slobode.

Zato tehnologija liči na monaha iz pogrešnog vremena. Ona nema veru, ali proizvodi tišinu u kojoj se vera ponovo može javiti. Nema milost, ali omogućava izbor. Ne donosi spasenje, ali uklanja strah od pitanja.

U tom smislu, etika budućnosti neće biti ni tehnološka ni teološka, nego post-institucionalna. Biće to etika odgovornosti pojedinca pred znanjem koje mu je dostupno i Bogom koji mu se više ne nameće.

Ne živimo u dobu bez Boga.
Živimo u dobu bez izgovora.