Mokaćino i čaj od ružica u Hamametu

Jutros sam otkrila mokaćino.

Zvuči gotovo smešno priznati da čovek u šezdesetim godinama još može da otkriva napitke. Mislila sam da sam sa kafom odavno završila: turska, espresso, kapućino, produžena, kratka, sa mlekom, bez mleka, makijato, američka vodica od kafe… I onda me je u Hamametu sačekao mokaćino.

Topao, blag, mirisan. Ni kafa ni čokolada, a pomalo i jedno i drugo. Kao da ne može da se odluči šta želi da bude pa je rešio da bude sve odjednom.

Pored njega, čaj od ružica.

Nikada ne bih pomislila da će se miris ruže i ukus čokolade tako lepo slagati. Ruža je uvek pomalo aristokratska. Čokolada je utešna i domaća. A zajedno, u hotelskom restoranu u Hamametu, postale su mali jutarnji luksuz.

Napolju već počinje afrički dan. Palme stoje mirno. Vazduh je još blag. Niko nigde ne žuri. I upravo tada shvatam nešto važno.

Na putovanja ne odlazimo samo zbog gradova, muzeja i fotografija. Odlazimo zbog sitnih rituala koje nikada ne bismo izmislili kod kuće. Zbog šolje koju ćemo pamtiti. Zbog mirisa koji će nas jednog dana vratiti čitavom jednom jutru.

Možda ću zaboraviti šta sam obukla tog dana. Možda se više neću sećati ni tačnog datuma, godine.

Ali sigurna sam da ću se sećati ovog jutra u Hamametu.

Mokaćina.

I čaja od ružica.