Avez-vous un burkini avec casquette ou visière intégrée ? (Imate li burkini sa ugrađenom štitnikom ili vizirom?)

 

Avez-vous un burkini avec casquette ou visière intégrée ?
(Imate li burkini sa ugrađenom štitnikom ili vizirom?)

 

Traganje

Nameračila sam da u Tunisu kupim burkini. U hotelu Štajgenberger koga lokalni narod zove Hotel Hamburger, gde boravi najviše Francuza, Britanaca, Poljaka i Arapa, posmatram godinama plažne modne detalje. Arapkinje imaju višedelni kupaći. Helanke, haljinica sa dugim rukavima i kapu sa šalom za glavu. Neke kape-povezi imaju štitnik. E taj burkini sam ja htela, zasebno, jer je idealan za moderno nenormalno UV zračenje, pogotovo u vodi.

Dugo sam ih sažaljevala, kako mogu da sve to nose dok plivaju! A onda sam se setila evropskih ženskih kupaćih kostima s početka XX veka, i scena iz Viskontijevog filma „Smrt u Veneciji“ po pripovetci Tomasa Mana.

Uzgred, u hipermodernom Japanu nijedna žena ne može da uđe u vodu u bikiniju, bila strankinja ili Japanka. Mora biti pristojno obučena. Nije važno što će posle na ulici imati dopičkastu suknjicu.

Nigde nisam mogla da nađem po prodavnicama moj traženi crni burkini „avek vizir“. Slali su me u deklaton u gradu Tunisu!? Već sam bila odustala, očajna, jer neki od tih burkini kapa imaju premaz protiv UV+50. Onda se desilo preokret.

Poklon

U bazenu sam prišla jednoj tuniskoj porodici, jer je mama sa troje dece i mužem imala željeni burkini, stilizovan kao i ceo njen kupaći. Videla je moju žensku očajničku želju. Nepoznata Arapkinja je posle kratkog razgovora skinula svoj burkini i poklonila mi ga. Ne nov, ne kupljen u radnji, ne pažljivo upakovan. Svoj. Onaj koji je nosila.

Nije to bio samo kupaći kostim. Bio je to mali komad njene svakodnevice, poverenje upakovano u tkaninu. Obukla sam ga i odjednom više nisam bila samo turista u hotelu. Na trenutak sam pripadala vodi, mestu i ljudima oko sebe. U Africi se ponekad najlepše stvari dogode bez mnogo reči.“

A, zapravo, možda je najlepši trenutak ovog putovanja taj sasvim neočekivan poklon.

U tom trenutku burkini više nije bio kupaći kostim. Postao je znak poverenja i bliskosti između dve žene koje su odrasle u različitim kulturama, govore različitim jezicima i drugačije se oblače, a ipak su se razumele bez mnogo reči.

Malo je takvih poklona.

Suvenir možete kupiti. Ogrlicu možete izabrati. Kolače možete poneti u kutiji. Ali, poklon koji neko skine sa sebe i stavi vam u ruke ne može se kupiti. On u sebi nosi nešto od osobe koja ga daruje – njenu toplinu, spontanost i želju da vas obraduje.

Zato će, kada se vratim u Beograd, možda upravo taj burkini postati moj najdragoceniji suvenir iz Tunisa.

Ne zbog toga šta je. Nego zbog toga šta znači.