KOLAČI OD PESKA 

U Tunis idem godinama. I zimi i leti. Za mene on nije samo zemlja Magreba. To je zemlja Feničana, Kartagine i Srba. Da, dobro ste pročitali. Srba. Dovoljno je reći jednu reč: Bizerta.

Posle povlačenja preko Albanije 1916. godine, deo srpske vojske i izbeglica prebačen je francuskim brodovima u Tunis. Luka Bizerta postala je jedno od najvažnijih mesta oporavka srpske vojske i mornarice. Tamo su postojale srpske bolnice, škole, štamparija, radionice, a danas je tu i groblje sa srpskim vojnicima.

Većina oporavljenih Srba potom je otišla u Francusku, i zato zahvaljujući tunisko-francuskoj Bizerti imamo čitavu generaciju školovanih srpskih studenata koji su, vrativši se u otadžbinu posle Velikog rata, doneli duh i dah Francuske u Srbiju.

U mojoj niškoj rodnoj kući postojala je stara knjiga, velikog formata, tvrdo ukoričena. Zvala se Afrikijada. Tako je od detinjstva u mojoj glavi postojala svest o povezanosti Srbije i Tunisa.

Godinama je stajala kraj mog uzglavlja. Nisam tada razumela istoriju, ali sam zapamtila njeno ime. Afrikijada.

*

Tuniski pesak ume da bude toliko fin i nežan da izgleda kao da ga je neko prosejao kroz svileno sito. Vetar ga povremeno precrta tankim linijama, kao da piše pismo koje traje samo nekoliko minuta. Priđeš bliže i vidiš sitne brazde, male nabore, tragove nečega što je upravo prošlo i već nestalo.

U Srbiji od peska pravimo kule. U Tunisu od njega prave kolače. Dobro, znam da nisu od peska nego od brašna leblebija, pistaća, badema. Ali kad se istope u ustima, čovek pomisli da je neko uspeo da umesi Saharu.

To su mali, krhki, aristokratski kolači. Imaju ukus vrućeg vazduha i miris mora koje se ne vidi, ali se oseća negde iza horizonta na nepcima.

 

 

Nemaju baš nikakve veze ni sa jednom drugom orijentalnom poslasticom koju poznajemo. Nisu preslatki, ni lepljivi, teški i uopšte mi nije jasno iz koje tradicije dolaze.

Tuniski kolačići izgledaju i imaju ukus kao da su napravljeni od peska i svetlosti. Apsolutno nijedna druga kultura nema takve sitne poslastice uz čaj!

Možda i zbog njih toliko volim Tunis.

Ovde čak i pesak ima manire.