Kofer
Postoje mesta na svetu puna kofera čiji su vlasnici otišli bez njih.
Stotine, ponekad hiljade kofera stoje u ogromnim aerodromskim skladištima, na policama, podovima i kolicima. Veliki i mali, tvrdi i meki, crni, crveni, srebrni, sa točkićima, nalepnicama i trakama oko ručki.
Svaki je nekuda krenuo.
U njima su haljine, cipele, pidžame, knjige, kozmetika, lekovi, pokloni, prljav veš, suveniri i poneka stvar koju vlasnik nikada ne bi stavio ni u jedan drugi kofer.
A onda su se čovek i kofer razdvojili.
Čovek je stigao.
Kofer nije.
Pre kofera — bošča
Čovek je nosio svoje stvari mnogo pre nego što je izmislio kofer.
Najjednostavniji prtljag bio je komad tkanine. U njega se stave odeća, hrana i ono malo što se ima, krajevi se vežu i zavežljaj se prebaci preko ramena, stavi na leđa, na štap ili na životinju.
Kod nas je postojala bošča — četvrtasto platno, često tkano ili ukrašeno, u koje su se uvijale stvari. Bošča je mogla da čuva odeću u kući, da ponese darove, devojačku spremu ili ono što je čoveku potrebno za put.
Nije imala ručku, bravu ni točkiće.
Imala je četiri kraja i čvor.
Bošča, uostalom, nije nestala. Imam njenu savremenu verziju: komad posebno oblikovane tkanine u koji strpam sve što treba da prenesem, stegnem ga i ponesem. Ne vezuje se više u čvor, ali princip je isti.
Sanduk koji putuje
Kad je čovek počeo da nosi više stvari i da putuje dalje, tkanina više nije bila dovoljna.
Pojavio se sanduk.
Drveni, težak, ojačan metalom, sa bravom. Nije bio napravljen da ga čovek lako nosi. Njega su nosili drugi: sluge, nosači, kočijaši, mornari.
Sanduk je mogao da preživi put kočijom, brodom, preko blata, kiše i soli. Čuvao je odeću, knjige, dokumenta, dragocenosti.
Putovanje je tada značilo da čovek ne nosi samo prtljag.
Nosi deo kuće.
Brodski kofer
Velika putovanja napravila su posebnu vrstu prtljaga.
Na parobrodima i preko okeana putovalo se nedeljama. Putniku nije bila potrebna samo odeća za sutra. Trebala mu je garderoba za dan i veče, cipele, šeširi, rublje, pribor za toaletu, knjige.
Tako sanduk postaje brodski kofer.
Čvrst, pravougaon, obložen platnom ili kožom, ojačan drvetom i metalom. Na njemu se gomilaju hotelske i brodske nalepnice, inicijali vlasnika, oznake luka i železnica.
Kofer počinje da nosi tragove putovanja spolja.
Kofer koji je postao ormar
A onda je kofer porastao.
Neki putnički kovčezi otvarali su se uspravno. Na jednoj strani bile su fioke, na drugoj vešalice. Postojala su mesta za cipele, šešire, košulje, kravate i sitnice.
Stigne se u hotel, kofer se otvori — i garderoba je već složena.
Kofer je postao ormar.
Nije se raspakivao. U njemu se živelo.
Luksuz putuje
Krajem XIX i početkom XX veka putovanje postaje i pitanje stila.
Bogati putnici naručuju čitave garniture prtljaga. Velike kovčege za odeću, manje za šešire, posebne kutije za cipele, nakit, parfeme i pribor za toaletu.
Kofer više nije samo ono u čemu se nose stvari.
On govori ko putuje.
Louis Vuitton i Hermès
Neke kuće napravile su od putničkog prtljaga predmet luksuza.
Louis Vuitton počeo je sredinom XIX veka da pravi putničke kovčege sa ravnim poklopcem, pogodnije za slaganje tokom putovanja od tadašnjih kovčega sa zaobljenim vrhom. Vremenom su kovčezi, platno sa monogramom i čitave putničke garniture postali simbol luksuznog putovanja.
Hermès, koji je počeo sa opremom za konje i kočije, u svet putovanja uneo je svoju kožu, zanatsku izradu i predmete namenjene putniku koji ne želi da se odrekne elegancije zato što je napustio kuću.
Prtljag postaje status.
Vozom, brodom, automobilom
Svako prevozno sredstvo menja kofer.
Za brod može biti ogroman.
U vozu mora da prođe kroz vrata i stane u kupe.
U automobilu mora da stane u prtljažnik.
Kako putovanje postaje brže, kofer postaje manji.
Više ne selimo kuću sa sobom.
Bar pokušavamo.
Avion
Avion je promenio sve.
Odjednom nije bilo dovoljno da kofer može da se nosi. Morao je da ima određenu težinu, da prođe kroz sistem aerodroma, da izdrži trake, kolica, padove, udarce i hiljade drugih kofera.
Pojavili su se laki materijali, tvrde školjke, rajsferšlusi, teleskopske ručke, katanci sa šifrom.
Kofer je postao mali putnički oklop.
A onda se dogodilo nešto neobično.
Točkići
Čovečanstvo je vekovima pravilo kočije, kolica i kola.
A kofer je i dalje nosilo.
Tek u XX veku neko je ozbiljno spojio dve očigledne stvari: kofer i točak.
Prvi koferi sa točkićima još nisu ličili na današnje. Vukli su se pomoću kaiša. Kasnije dolazi teleskopska ručka, zatim dva točka, pa četiri.
I odjednom kofer više ne nosimo.
On ide pored nas.
Diktatura centimetra
Nekada je veličina kofera zavisila od toga koliko stvari želite da ponesete.
Danas zavisi od aviokompanije.
Kofer se meri.
Visina. Širina. Dubina. Težina.
Postoje kabinski koferi, mali kabinski koferi, lični predmeti koji moraju da stanu ispod sedišta, predati prtljag i doplate zbog nekoliko centimetara ili kilograma viška.
Putnik stoji nad otvorenim koferom i pregovara sa fizikom.
Da li su potrebne još jedne cipele?
Naravno da jesu.
Ali kofer ima drugačije mišljenje.
Koferi za sve
Kofer odavno više nije samo za odeću.
Postoje koferi za šminku, nakit, alat, instrumente, fotografske aparate, računare, dokumenta, uzorke, vino, šešire.
Postoje tvrdi koferi koji štite ono što je unutra od vode, prašine i udaraca.
Postoje mali koferčići za jednu jedinu dragocenu stvar.
Čovek je napravio kofer za gotovo sve što može da poželi da ponese.
A onda su ga dobila deca
Dečji kofer više nije samo umanjeni kofer odraslih.
On može da bude životinja, automobil, jednorog, mačka — ili dinosaurus.
I može da se vuče, gura, jaše, otvara, puni igračkama i napusti nasred aerodroma kada dete odluči da više neće da ga nosi.
Dete tako dobija svoj prvi mali pokretni posed.
Ono što je unutra pripada njemu.
Makar unutra bili jedan plišani dinosaurus, tri kamenčića i čarapa bez para.
Savremeni kofer
Današnji kofer je lak, tvrd ili mekan, ima četiri točka koja se okreću u svim pravcima, teleskopsku ručku, pregrade, kaiševe, džepove i brave.
Može biti jeftin ili skupocen.
Može trajati jedno putovanje ili decenijama.
Može biti crn kao hiljade drugih — ili toliko upadljiv da ga vlasnik vidi čim se pojavi na traci.
I dalje radimo ono što su ljudi radili sa boščom: biramo šta možemo da ponesemo.
Samo smo čvor zamenili rajsferšlusom.
A nekad mu lepimo nalepnicu, ili vezujemo vrpcu da bismo znali koji je naš, kad se pojavi na aerodromskoj traci. Ja sam na svoj vezala crvenu tračicu, protiv uroka!
Kofer bez vlasnika
A onda se vraćamo tamo odakle smo počeli.
U skladište.
Kofer je napravljen da prati čoveka. Čudno izgleda kada ostane sam.
Na etiketi još postoji ime. Na ručki možda traka koju je vlasnik vezao da ga lakše prepozna. Unutra je nečiji privremeni život, uredno ili neuredno spakovan za nekoliko dana daleko od kuće.
Neki izgubljeni koferi pronađu vlasnike.
Neki ne.
Ostanu na policama među stotinama drugih, kao mala zatvorena putovanja koja nisu stigla do kraja.
Čovek je vekovima usavršavao predmet koji treba da mu omogući da deo svog sveta ponese sa sobom.
A ipak, čim se kofer izgubi, otkrijemo nešto neobično: čovek može da nastavi put bez kofera.
Kofer bez čoveka ne može nikuda.
*
Moj omiljeni kofer koji nemam:
Kofer na drugim jezicima
srpski: kofer
engleski: suitcase
francuski: valise
italijanski: valigia
španski: maleta
nemački: Koffer
ruski: чемодан
ukrajinski: валіза
poljski: walizka
grčki: βαλίτσα
turski: valiz
arapski: حقيبة سفر
kineski: 行李箱
japanski: スーツケース
Нема коментара:
Постави коментар