Terasa sa lavićima

 

U hladu mediteranskog vrta

Sunce neka ostane napolju, ja biram hlad i boju korala

Pod zaštitom hamametskih lavića

Mesto kraj lavića čuva hlad. Ja čuvam ogrlicu

 

Zašto bi neki tekst gotovo uvek morao da ima jedan naslov? Razmišljaš, biraš, brusiš naslov, te ovako, te onako… Blog je divna bezžanrovska izmišljotina gde ti je dozvoljeno svašta, iako je javan. Meni, koja se celog života bavim književnošću na razne načine, blog je postalo literarna sloboda. Ne robujem kanonima.

I mrzim bezličnu reč „post“. Aman, to su tekstovi i tekstići na blogu, slike i sličice. Beležnica oslobođena da bude išta sem svaštara.

Terasa sa lavićima

Svaki hotel ima predvorje. Ovaj moj ima i terasu sa lavićima.

Nisu veliki. Nisu strašni. Nisu čak ni naročito važni. Poređani su na zidu kao deca koja glume čuvare nekog zaboravljenog kraljevstva. Kad sam ih prvi put ugledala, nasmejala sam se. Ko još danas zida zidove koje čuvaju kameni lavići?

Ispostavilo se – vrlo mudri ljudi.

Jer iza tog zida nije ništa spektakularno. Nema mora. Nema bazena. Nema zalaska sunca za razglednice. Ima samo hlad.

A hlad je u Africi luksuz.

Na toj terasi sam pročitala više stranica nego na plaži. Popila više kapućina nego u hotelskom baru. Smislila više rečenica nego za radnim stolom kod kuće.

Ponekad bih samo sedela i gledala kako vetar pomera lišće. Lavići su ćutali. Ćutala sam i ja.

Na sredini terase nalazi se fontana. Ali u njoj nema vode. U njoj spavaju mačke. Crne, bele, prugaste, šarene. Sklupčane jedna uz drugu kao da su odlučile da je to njihovo carstvo. Fontana bez vode pretvorila se u najmirnije mačje prenoćište koje sam ikada videla. Čini mi se da ni lavići nemaju ništa protiv. Čuvaju ih kao da su njihovi mladunci.

Shvatila sam da postoje mesta koja nisu lepa zato što ih svi fotografišu. Lepa su zato što vas polako prisvoje.

Terasa sa lavićima postala je moja tajna adresa u Hamametu.

Sigurna sam da će, kad sledeći put dođem, lavići biti na istom mestu. A mačke će, nadam se, opet spavati u svojoj suvoj fontani. Gledaće me onim ravnodušnim pogledom koji imaju samo mačke i stari prijatelji.

A možda je to i najveća definicija putovanja.

Ne da pronađete novo mesto.

Nego da negde, daleko od kuće, pronađete kutak koji vas dočeka kao da ste se upravo vratili.