Garderoba — Privatni butik
Ovo nije garderoba.
Bar ne u uobičajenom smislu te reči.
U običnoj garderobi odeća se skriva.
Iza vrata.
U fiokama.
U kutijama.
Ovde se odeća pokazuje.
Ne zato što je skupa.
Nego zato što je deo priče.
Na otvorenim policama vise haljine koje pamte putovanja, promocije, prevode, nagrade, susrete i slučajne dane koji su se pokazali važnijim od planiranih.
Pored njih nalaze se zatvoreni delovi za stvari koje nisu raspoložene za javni život.
Kao i ljudi, ni odeća ne želi uvek da bude viđena.
U sredini prostorije nalazi se ostrvo.
Ne za kuvanje.
Ne za rad.
Nego za razmišljanje.
Na njemu se odlažu ogrlice, marame, rukavice, knjige koje su zalutale iz biblioteke i predmeti koji privremeno nemaju svoje mesto.
To je najiskreniji komad nameštaja u celoj kući.
Veliko ogledalo ne služi samo za proveru izgleda.
Ono služi za razgovor sa mogućim verzijama sebe.
Žena koja prilazi ogledalu nikada nije sasvim ista kao ona koja se od njega udaljava.
U uglu se nalazi crvena lakovana fotelja sa osloncem za noge.
Niko ne zna zašto je tu.
Ali bez nje prostorija ne bi bila potpuna.
Možda zato što garderoba nije samo mesto gde se bira odeća.
Nego mesto gde se bira raspoloženje.
Na prozoru vise italijanske zavese.
Crvene.
Ne dovoljno crvene da viču.
Dovoljno crvene da podsete da život ne mora uvek da bude razuman.
I zato je ova prostorija dobila ime Privatni butik.
Ne zato što liči na butik.
Nego zato što u njoj nema kupaca.
Samo jedna žena koja povremeno pokušava da pronađe ogrlicu koju može sama da zakopča.
Iz razgovora
Jasmina:
I još garderoba.
Otvoreni i zatvoreni delovi.
Police.
Fioke.
Veliko ogledalo.
Ostrvo na sredini.
Fotelja crvena lakovana sa delom za noge.
Čiviluci.
Prozor sa italijanskom naboranom zavesom.
Crvenom.
Beti:
Dakle butik?
Jasmina:
Ne.
Garderoba.
Samo da bude lepa.
Beti:
A šta ide u ostrvo?
Jasmina:
Sve.
Nakit.
Marame.
Sitnice.
Ono što ne znam gde da stavim.
Beti:
To će postati centar prostorije.
Jasmina:
Naravno.
I veliko ogledalo.
Beti:
Kakvo?
Barokno?
Moderno?
Jasmina:
Ti izaberi.
Beti:
Dobro.
A fotelja?
Jasmina:
Crvena.
Lakovana.
Ne odustajem.
Beti:
Počinjem da shvatam da se nijedna prostorija u ovoj kući ne završava tamo gde je planirano.
Kasnije su stigle police.
Pa fioke.
Pa čiviluci.
Pa ogledalo.
Ali kao i kod mnogih važnih stvari, sve je zapravo počelo jednom foteljom.
I jednom veoma odlučnom crvenom bojom.
Нема коментара:
Постави коментар