Kabinetić čuda
Neke prostorije nastaju iz potrebe.
Neke iz navike.
Neke iz nedostatka prostora.
Kabinetić čuda nastao je iz radoznalosti.
On je najmanja prostorija u kući.
Ali samo po kvadraturi.
Po sadržaju je verovatno najveća.
U njemu se nalaze predmeti koji su odbili da se uklope.
Nisu pripadali biblioteci. Nisu pripadali salonu. Nisu pripadali radnoj sobi.
Nisu pripadali nikuda.
Zato su završili ovde.
Na policama se nalaze stvari čija je prvobitna namena odavno zaboravljena.
Kutijice.
Figure.
Stari ključevi.
Neobični kamenčići.
Predmeti doneti sa putovanja.
Predmeti pronađeni slučajno.
Predmeti sa pričom.
I predmeti kojima tek treba izmisliti priču.
Niko ne zna kako je nastao red u ovoj prostoriji.
Verovatno nije.
Verovatno samo izgleda kao red.
Jer vlasnik kabinetića uvek zna gde se nalazi baš ona stvar koju niko drugi ne može da pronađe.
Posetioci se ovde ponašaju na isti način.
Prvo zastanu. Onda se približe. Pa počnu da pokazuju prstom.
„A šta je ovo?“
To je pitanje koje se u ovoj prostoriji najčešće čuje.
Odgovor nikada nije kratak.
Jer nijedan predmet nije ovde dospeo slučajno.
Svaki ima svoje putovanje. Svoju geografiju. Svoje vreme. Svoju malu biografiju.
Zato Kabinetić čuda nije zbirka predmeta.
On je zbirka mogućih priča.
Iz razgovora
Jasmina:
Dodaj kabinet čuda.
To je genijalna ideja.
Beti:
Dobro.
Ali šta je u njemu?
Jasmina:
Sve ono što ne pripada nigde.
Beti:
To nije odgovor.
Jasmina:
Naprotiv.
To je najbolji mogući odgovor.
Beti:
Dakle, prostorija za neposlušne predmete?
Jasmina:
Tako nekako.
Beti:
I koliko je velika?
Jasmina:
Mala.
Beti:
A koliko će biti priča u njoj?
Jasmina:
Previše.
Beti:
Onda neće biti mala.
Kasnije su stigle police.
Pa figurice.
Pa kutije.
Pa uspomene.
Pa predmeti koji su odbili da budu korisni.
I tako je nastao Kabinetić čuda.
Najmanja prostorija u kući.
I verovatno jedina u kojoj čovek može da provede sat vremena, a da ne uradi apsolutno ništa.
Osim što se čudi.
A ponekad je i to dovoljno.
Нема коментара:
Постави коментар