Stan - Terasa

 

Terasa za gledanje oluje

Svaka kuća ima prostoriju u kojoj se najviše govori.

Ova kuća ima prostoriju u kojoj se najviše ćuti.

To je terasa.

Nije velika.

Bar ne više.

Nekada je bila veličine manje evropske države.

Posle dugih pregovora s arhitektom i zdravim razumom smanjena je na podnošljive dimenzije.

Ipak, ostala je najveća sloboda u celoj kući.

Ovde nema biblioteka.

Nema fioka.

Nema predmeta koji traže objašnjenje.

Postoji samo pogled.

I vreme.

U jednom uglu nalazi se đakuzi.

Ne zbog luksuza.

Nego zbog tvrdoglave ideje da je posmatranje oblaka ozbiljna aktivnost koja zaslužuje odgovarajuću opremu.

Pored njega stoji teleskop.

Jedini predmet u kući koji je istovremeno okrenut ka zvezdama i ka komšijama.

Oko njega rastu lavanda, ruzmarin, bosiljak i maslina.

Nema cveća.

Cveće nikada nije bilo dobrodošlo.

Bršljan i repuševine imaju mnogo zanimljiviji karakter.

---

 

Ali prava svrha terase otkriva se tek kada se vreme pokvari.

Postoji klupa.

Obična klupa.

Ipak, ona je najvažniji komad nameštaja u celoj kući.

Njena namena nije sedenje.

Njena namena je oluja.

Sa nje se posmatraju oblaci.

Kiša.

Munje.

Promene svetlosti.

Grad koji postaje tamniji.

Nebo koje postaje veće.

Neki ljudi odlaze sa terase kada počne nevreme.

Vlasnica ove kuće tada tek dolazi.

---

A noću terasa postaje nešto sasvim drugo.

Teleskop se pretvara u izgovor.

Grad se pretvara u svetla.

Oblaci u senke.

A horizont u priču.

Negde daleko, između stvarnosti i mašte, još uvek plove vazdušni brodovi.

I još uvek prolaze između čudnovatih zgrada koje kao da su pobegle iz nekog digitalnog baroknog sna.

Niko nije siguran da li zaista postoje.

Ali to na ovoj terasi nikada nije bilo presudno pitanje.

---

Iz razgovora

Jasmina:

Napravi normalnu terasu.

Sa đakuzijem.

Teleskopom.

Klupom za gledanje oluje.

Lavanda, bosiljak, ruzmarin, maslina.

Nikakvo cveće.

Ne volim cveće.

Samo bršljan i repuševine.

Beti:

Dobro.

Kolika terasa?

Jasmina:

Normalna.

Beti:

Odlično.

Jasmina:

Ali da ima mesta za sve.

Beti:

Naravno.

Jasmina:

I za teleskop.

I za đakuzi.

I za oluju.

I za pogled.

Beti:

Počinjem da sumnjam u tvoju definiciju reči normalno.

---

Kasnije je terasa postala manja.

Pa opet malo veća.

Pa opet manja.

Ali jedna stvar se nikada nije promenila.

To nije prostorija za sunčanje.

To nije prostorija za goste.

To nije čak ni prostorija za odmor.

To je prostorija za gledanje.

Neba.

Grada.

Oluje.

I svega onoga što prolazi, a ipak ostaje zauvek.