Ostrige

 OSTRIGE

Jedem ostrige bez ičega. Ne iz principa. Iz poštovanja.

Ne stavljam limun.
Ne dodajem sos.
Ne tražim hleb da „ublaži“.

Ne želim da ih popravljam. One su već dovršene.

Ostriga je suština okeana. Sabrana voda, vreme, tama i dubina. Tri četvrtine slane, vodene planete u jednom zalogaju.

I dok je prinosim usnama, imam čudan, gotovo neprijatan osećaj — kao da ne jedem nešto spolja, nego nešto iznutra.

Kao da jedem samu sebe.

Ne telo. Nego onu tišinu ispod. Onu slanu, zatvorenu, nedostupnu. Onu koju niko ne vidi, a bez koje ništa ne postoji.

Zato ostriga ne trpi dodatke. Jer ono što je suštinsko ne podnosi ukrase.

Sve što bi se dodalo bilo bi laž. Ulepšavanje. Izbegavanje.

A ja ne želim da izbegnem.

Želim da osetim sve: teksturu, otpor, klizanje, onaj trenutak kada odlučuješ da li ćeš je prihvatiti ili odbaciti.

I u tom trenutku nema razlike između mene i nje. Obe smo zatvorene. Obe čuvamo nešto dragoceno. Obe znamo da se otvaramo samo retko — i nikada bez rizika.

Zato ostrige ne jedem.

Ja ih prepoznajem