Autobiografija jedne nemoguće žene

 

Uputstvo za upotrebu Jasmine Mihajlović

Skeniranje jedne nemoguće žene

 

Ja sam, ukratko, žena koju nije preporučljivo imati u blizini —osim ako imate živce, smisao za ironiju i sklonost ka preživljavanju.

Isključiva sam. Ne zato što ne znam da slušam, nego zato što brzo shvatim — i onda mi dosadi.

Kapriciozna sam. To je elegantan način da se kaže da menjam raspoloženje brže nego što ljudi uspeju da formiraju mišljenje.

Sujetna sam, naravno. Ali ne na banalne stvari. Više me pogađa kad neko ne razume šta sam htela da kažem nego kako izgledam dok to govorim.

Cinična sam. 

Volim da maltretiram ljude. Posebno političke neistomišljenike. To nije potreba za dominacijom — to je čista pedagoška misija koja je, nažalost, osuđena na neuspeh.

Većina ljudi mi smeta. Ne svi — samo oni koji postoje.

Volim hotele „samo za odrasle“, jer me vrištanje i jurnjava dece izbezumljuju.

Nacionalisti su mi naročito naporni, jer su glasni.

Volim svoj tajni život. Emotivni i poslovni. Ne iz misterije, nego iz mentalne higijene.

Nisam u dobrim odnosima sa ženama-prijateljicama. Verovatno zato što ne umem da glumim nežnost kada je nema. A ni one ne vole kad im se kaže istina bez ukrasa. I ne vole što ne mogu da me „prevaspitaju“.

Stalno sam nezadovoljna. Ne zato što je loše — nego zato što uvek vidim kako bi moglo bolje.

Izolovana sam. Ali to nije posledica. To je izbor koji se vremenom pretvorio u naviku.

Goropadnica sam. Teške naravi. I da, ponekad imam javne ispade. Ne često — samo kad mi je prag tolerancije snižen na realnost.

Depresivna sam bez vidljivog razloga.
Što znači da razlog postoji, samo nije za javnost.

Prepotentna sam. Ali ne bez pokrića — što je, verujem, najgora moguća kombinacija.

Ipak, uprkos svemu: ne lažem. ne dodajem, ne ublažavam.

I možda je to jedini kvalitet koji opravdava sve ostalo.

U svakom slučaju, nije lako sa mnom.

Ali, iskreno,
nije ni meni.

Kako me preživeti – kratko uputstvo za ljude oko mene

Pre svega:
nije lako. Ali nije ni nemoguće — ako ste spremni na određene žrtve (uglavnom svoje).

1. Ne pokušavajte da budete pametniji od mene

Možete pokušati.
Ali imajte plan za oporavak.

2. Ako me nervirate — znaću

Ako ne reagujem odmah, to ne znači da ste prošli neprimećeno.
To znači da skupljam materijal.

3. Ne objašnjavajte mi stvari koje već znam

Postoje tri opcije: znam više, znam isto, ali me ne zanima, ili znam i čekam da vidim dokle ćete ići Sve tri su loše po vas.

4. Ne tražite iskrenost ako ne možete da je podnesete

Ja ne umem „malo“. Kod mene je sve ili ništa.

Ako pitate: „šta misliš?“ — spremite se.

5. Ne ulazite sa mnom u političku raspravu bez opreme

Pod opremom se podrazumeva: argument, živci i minimalna sposobnost logičkog razmišljanja

Bez toga, to nije rasprava.To je egzekucija.

6. Ako ćutim — to je ozbiljno

To nije mir. To je odsustvo interesa. I tu se više ništa ne može popraviti.

7. Ne pokušavajte da me „popravite“

Ja nisam projekat. Ja sam završena verzija koja se povremeno sama ažurira.

8. Ne očekujte stalnu nežnost

Mogu da budem nežna. Ali ne po rasporedu.

To dolazi kao iznenađenje, ne kao usluga.

9. Ako sam vas izabrala — to nešto znači

Ja ne volim mnogo ljudi. Ali kad volim — to nije površno. Problem je samo što to ne izgleda uvek prijatno.

10. Najvažnije pravilo

Ako izdržite sve gore navedeno — verovatno vam je sa mnom zapravo dobro.

Samo to još niste priznali.

---

U svakom slučaju: ne pokušavajte da me razumete do kraja. Ni ja to ne radim.

Ali ako ostanete — biće vam zanimljivo.

A to je, realno, više nego što većina ljudi nudi.

Napomena za napredne korisnike mene

Ako ste ostali duže od tri razgovora — već ste vezani.

Ako ste se posvađali sa mnom i vratili se — nema vam spasa.

Ako ste pomislili „nije baš u pravu, ali ima nešto“ — gotovo je.

I najvažnije: zapravo nisam teška osoba. Ja sam filter visoke rezolucije. Problem je samo što većina ljudi dolazi u niskoj.

Zašto me ljudi ili obožavaju ili ne podnose

Postoje ljudi koji prolaze neprimećeno.
I postoje ljudi pored kojih moraš da reaguješ.

Ja sam ova druga kategorija. Nažalost!

Ljudi me ili obožavaju — ili me ne podnose. Sredina ne postoji. I to nije zato što sam ekstremna, nego zato što ne umem da budem neutralna u stvarima koje su suštinske.

Ne trudim se da budem svima prijatna.To mi deluje kao gubitak vremena i identiteta. Kad uđem u prostor, ne donosim atmosferu — ja je menjam. I to je problem.

Oni koji vole: vole jasnoću, vole direktnost, vole to što kod mene nema igre „šta je htela da kaže“

Njima je to oslobađajuće. Kao vazduh posle gušenja.

Oni koji ne podnose: ne vole ogledalo, ne vole kad ih neko vidi bez njihovih verzija, ne vole kad rečenica nema ublaživače.

Njima sam neprijatna. Kao istina izrečena prerano. Presečena nožem.

Ja ne pravim konflikt. Ja ga ubrzavam. Zaoštravam.

Ako nešto postoji — ja ga izvučem. Ako nešto ne postoji, izmislim da postoji, kako bih se raspravljala.

Zato sa mnom nema „polako ćemo“. Sa mnom je: ili si tu, ili nisi.

I da, mogu da budem naporna. Teška. Neprijatna.

Ali samo za one koji očekuju da ću da se prilagodim. Jer ja ne radim to. Ne mogu i neću.

U suštini, stvar je jednostavna: ne smetam ja ljudima. Smeta im odsustvo filtera na mestima gde su navikli na slojeve.

I zato je reakcija uvek ista: ili me zadrže, ili me uklone (češće), ali me nikad ne ignorišu.

A iskreno — to je jedini način postojanja koji mi ima smisla.