AH, TE ŽENE!
Autorka slike: Catrin Welz Stein
Dnevnik sitnih pobuna (sa blagim osmehom)
Jutros su me iznervirale čarape. Uvijaju se u cipeli kao da imaju sopstveni plan za dan. Nije im važno kuda idem. One već znaju gde će da naprave nabor. Ta mala izdaja stopala traje satima.
Zatim se razlila šminka. Ne dramatično — taman toliko da izgleda kao da sam pokušala, ali ne dovoljno. Postoji ta vrlo precizna zona između „sređena“ i „šta ti je“, u koju žena uđe bez namere i izađe sa ogledalom u ruci. Popravila sam to. Svet je mogao da se nastavi.
Pokušala sam da zakopčam ogrlicu. Nisam uspela. Nakit očigledno ne veruje u samostalne žene. Skinula sam je. Možda je to bio njen test, a možda i moj.
U prevozu je dete vrištalo. Dugo. Glasno. I svi su pogledali mene, kao da u torbi nosim univerzalni daljinski za decu. Nisam uradila ništa. Razumela sam poruku: nisam uspela kao društveni servis.
Na poslu sam imala ideju. Rekla sam je mirno, bez velikih gestova. Prošla je nezapaženo. Deset minuta kasnije, ista ideja je ponovljena, samo sa više samopouzdanja. Odmah je postala dobra. Razmišljala sam da počnem da govorim glasnije ili da ćutim još preciznije.
Negde između mejlova i kafe shvatila sam da mi kosa danas nije u skladu sa mojim potencijalom. Teror dobrog izgleda je vrlo ljubazan — stalno sugeriše unapređenje.
Uveče sam skinula cipele, čarape, šminku i sve male zahteve koje nisam tražila. Ostala sam bosa i pomalo smešna sebi.
Shvatila sam da ne mrzim čarape, ni šminku, ni decu, ni nakit. Mrzim ideju da bih sve to trebalo da podnosim sa osmehom koji se podrazumeva.
Večeras je moja mala pobuna tišina. I činjenica da sam preživela dan bez ogrlice.
Možda sloboda ne dolazi kao velika odluka.
Možda dolazi kao vrlo sitno „ne“.
Torba koja teži više od mog života
Moja torba nikada nije prazna. Čak ni kada jeste. Teži i tada. Kao da u njoj postoji skriveni pregradak za brige, tuđe potrebe i „za svaki slučaj“. Ne sećam se trenutka kada sam je spakovala — ona se sama puni.
U njoj je novčanik, ključevi, telefon. To je normalno. Ali tu je i rezervna maramica, jer neko će sigurno imati kijavicu. Punjač, jer neko neće imati bateriju. Balzam za usne, jer suve usne deluju neodgovorno. Papiri koje ne smem da zaboravim. Papiri koje sam već zaboravila. Jedna knjiga koju ne čitam, ali me teši što je tu.
Tu je i onaj mali predmet za koji ne znam zašto ga nosim, ali znam da bi bio problem da ga nemam.
Torba nije samo torba. Ona je dokaz da sam spremna. Na sve. U svakom trenutku. Ako se nešto desi — ja imam. Ako se neko seti — ja nosim. Ako zatreba — tu je.
Ponekad je spustim na rame i odmah znam kakav će mi biti dan. Ako torba klizi — biće naporno. Ako me vuče nadole — biće emocionalno. Ako me preseče kaiš — biće lično.
Muškarci često imaju džepove. Minimalizam. Slobodu kretanja. Filozofiju lakog hodanja. Ja imam torbu koja sadrži i ono što niko nije tražio, ali bi se moglo zatrebati. To nije moda. To je mentalni plan.
U jednom trenutku dana shvatim da me rame boli. Ne zato što je torba teška, već zato što niko ne pita zašto je puna. Podrazumeva se da jeste. Podrazumeva se da nosim. Podrazumeva se da ne zaboravim.
Uveče, kada dođem kući, ispraznim torbu. Iz nje izađu stvari, ali i dan. Računi, papiri, ključevi. Umor. Briga. Jedna misao koju nisam stigla da izgovorim. Jedna obaveza za sutra.
Torba konačno postane laka. Ja ne odmah.
Shvatim da ne mrzim torbe. Mrzim ideju da je moja spremnost uvek nečija sigurnost. Da je moja težina nevidljiva dok se ne spusti na sto.
Večeras sam torbu ostavila u hodniku. Ušla sam u sobu bez nje. Ruke su mi bile prazne. Osećaj je bio čudan. Gotovo sumnjiv.
Možda je ovo mala pobuna.
Možda sutra ponesem manju torbu.
Možda jednog dana ne ponesem sve.
Za početak — nosim samo sebe.
Ogledalo koje nikad nije zadovoljno
Ogledalo me ujutru gleda kao urednik. Ne viče, ne kritikuje otvoreno, samo ćuti sa izrazom lica koji kaže: može bolje. U tom pogledu ima sve — iskustvo, autoritet i lošu vest.
Priđem bliže. Pomaknem kosu. Odmaknem se. Opet priđem. Ogledalo strpljivo prati svaki pokušaj poboljšanja. Ono nikada nije zadovoljno, ali uvek deluje kao da zna tačno šta bi trebalo promeniti. Ne govori. To je njegova prednost.
Postoji čudan trenutak u kome više ne gledaš sebe, već verziju sebe koja bi trebalo da budeš danas. Malo odmornija. Malo zategnutija. Malo odlučnija. Ogledalo ne poznaje kontekst. Ne zanima ga noć, umor, brige. Ono poznaje samo površinu i ima visoke standarde.
Nanesem šminku. Skoro dobro. Uvek skoro. Skinem višak. Dodam malo. Ogledalo beleži svaki potez, bez empatije. Nema razumevanja za „nemam vremena“ ni za „ovako mi je danas“. Ono je objektivno. A objektivnost ume da bude surova.
U jednom trenutku se zapitam da li je ogledalo ikada videlo ženu koja mu se sviđe. Verovatno jeste — ali samo na sekundu, pre nego što je i njoj našlo nešto sitno. Ogledala ne vole kraj.
Tokom dana ga se setim. U izlogu. U liftu. U toaletu. Svuda me čeka ista verzija mene, spremna da bude procenjena. Ogledalo ne zaboravlja. Ono samo menja lokaciju.
Uveče, kada se vratim kući, opet stojimo jedno naspram drugog. Ja sam umornija. Ono isto. Sada više ni ne pokušavam da ga impresioniram. Skidam šminku. Skidam dan. Ogledalo gleda, pomalo zbunjeno. Kao da ne razume zašto odustajem od pregovora.
I tada se desi mala pobuna: ugasim svetlo u kupatilu. U mraku, ogledalo nema šta da kaže. Prvi put tog dana, nema mišljenje.
Shvatim da ne mrzim ogledalo. Mrzim dogovor po kome uvek moram da se korigujem pre nego što izađem u svet. Kao da postojim pod uslovom.
Večeras ga ostavljam u mraku. Sutra ćemo se opet sresti. Znam da neće biti zadovoljno.
Ali možda ću ja biti.
***
Dođavola, biti žensko je divno i odvratno!
*
Šta žene mrze:
Žene mrze da raspakuju kozmetiku i šminku, hranu, garderobu, zamenjuju vodu dobijenim buketima, a gotovo isto toliko su kivne (nezadovoljne) na svoje muškarce i onda kada sve urade kako treba. Prokletinje! Neukroćene goropadnice!
*
O sitnim mržnjama i velikom umoru
(esej o ženskom svakodnevnom iskustvu)
Ne postoji lista onoga što žene „mrze“ a da ne zvuči pogrešno. Ta reč je preglasna za ono što je zapravo u pitanju. U stvarnosti, radi se o nizu sitnih otpora, mikro-zamora i tišine koja se taloži. To su trenuci u kojima telo i svest shvate da se od njih stalno traži prilagođavanje — bez pauze i bez priznanja.
Počinje od banalnog. Od čarapa koje se uvijaju u cipeli i prave nabor tačno tamo gde ne treba. Od onog kratkog, iracionalnog besa kada se šminka razlije u pogrešnom trenutku — ne zato što je šminka važna, nego zato što se već kasni, jer se već negde mora biti „sređena“. Od nakita koji ne možeš sama da zakopčaš, kao tiha metafora zavisnosti: lepo, ali neupotrebljivo bez tuđe ruke.
Te sitnice nisu trivijalne. One su simptomi. One govore da se žensko telo stalno tretira kao projekat koji mora da izgleda završeno, ali nikada nije sasvim funkcionalan za sopstvenu udobnost. Teror dobrog izgleda ne deluje kao otvorena zabrana, već kao neprestana korekcija: malo ovako, malo onako, uvek sa porukom da se može bolje.
U javnom prostoru, taj pritisak se nastavlja. Deca koja vrište u zatvorenim prostorima ne smetaju zato što su deca, već zato što se od žena očekuje da to reše — pogledom, osmehom, telom koje se automatski uključuje. Ako reaguješ, kriva si. Ako ne reaguješ, opet si kriva. Buka nije problem; odgovornost bez izbora jeste.
Na tom nivou, mržnja prema sitnicama postaje racionalna. Nije u pitanju netrpeljivost, već umor od stalne spremnosti. Od torbe koja je uvek preteška jer nosi tuđe potrebe. Od činjenice da se „pristojno“ ponašanje uvek meri više nego istina. Od toga da se ženama dopušta snaga samo ako je estetski prihvatljiva.
U profesionalnom životu, ista logika se samo sofisticira. Od žena se traži kompetencija, ali i prijatnost. Autoritet, ali ne previše. Ambicija, ali uz objašnjenje. Greške se pamte, uspesi se normalizuju. Čak i uspeh mora da izgleda „dobro“ — bez napora, bez ljutnje, bez zahteva.
Sve to stvara specifičnu vrstu svakodnevnog otpora. Ne veliki protest, ne buka, nego unutrašnje povlačenje. Mikro-mržnje postaju način da se očuva granica. Mrzeti čarape koje se uvijaju znači mrzeti činjenicu da ni sopstveno telo ne sme biti potpuno slobodno. Mrzeti razlivenu šminku znači mrzeti zahtev da se i raspad mora estetski kontrolisati.
Najdublji umor dolazi, međutim, iz stalne potrebe da se objasni sopstveno iskustvo. Da se bol dokaže. Da se nelagodnost opravda. Da se umor racionalizuje. Kao da je žensko iskustvo uvek pod uslovnom kaznom: važi samo ako je umereno, pristojno i upakovano.
Zato žene ne mrze svet. One mrze višak zahteva. Mrze to što se od njih traži da budu dostupne, lepe, smirene, sposobne i zahvalne — istovremeno. Mrze to što se njihova snaga prihvata samo ako ne uznemirava.
Ipak, u tim sitnim mržnjama postoji i nešto oslobađajuće. One su znak da telo još uvek reaguje. Da nije sasvim pripitomljeno. Da postoji unutrašnji prostor koji ne pristaje. Možda prava pobuna ne počinje velikim rečima, već odbijanjem da se zakopča ogrlica koju ne možeš sama da zakopčaš. Ili skidanjem čarapa koje se uvijaju. Ili izlaskom bez šminke, bez objašnjenja.
U tom gestu — malom, gotovo nevidljivom — počinje povratak sebi.
*
Žene su političko pravo glasa u Zapadnom, hrišćanskom svetu, dobile skoro. Tek u XX veku. A Bogorodica je slavljena već gotovo dve hiljade godina.
Kakvo licemerstvo!
Mada, već dovoljno govori činjenica da se gotovo sve žene u Bibliji zovu isto – Marija. I kad su bludnice, i kad su pratilje Hristosa, i kad su bogorodca.
Bezlične Marije.
Uzivao sam
ОдговориИзбриши