NIŠ ILITI KONSTANTINOPOLJ

Rođena sam u Nišu. Tamo sam završila osnovnu školu „Vožd Karađorđe“ i kasnije gimnaziju „Stevan Sremac“. Posle sam otišla u Beograd na studije.

Živela sam prvo u starinskoj kući u centru Niša u ulici Svetozara Markovića, koji se proteže od Narodnog pozorišta, do SUP-a (MUP-a), a potom u zgradi na Obilićevom vencu.

Tata mi je bio lekar, mama inženjer, a baka (mamina mama) knjigovođa.

Detinjstvo sam, kao i ostala deca u tom periodu, provela igrajući se na ulici. Ulica kao džinovsko lavirint-igralište.

Volela sam da bežim iz škole, a pogotovu muzičke, gde sam učila klavir, kao i moja sestra, a obe smo to mrzele. Volele smo rolšue i poni bicikle.

U Nišu su se održavali i održavaju leti Filmski susreti. To je festival posvećen glumcima i glumicama. Odvijao se u predivnom amfiteatarskom prostoru u Niškoj tvrđavi. Na otvorenom.

Sva dečurlija bi tokom festivala jurila za glumcima po autograme. Tu sam prvi put videla, između ostalih, Elizabetu Tejlor i Ričarda Bartona, a sećam se i jednog divnog ovlašnog susreta sa Nedom Arnerić i Radetom Markovićem dok su bili u vezi. Izgledali su čarobno zaljubljeni.

Naravno, tu sam se prvi put srela sa statuama Konstantina Velikog i carice Teodore. Pogotovu je Konstantinova glava bila upečatljiva, velika, moćna, odlučna. Oni su bili nagrade glumcu/glumici na Festivalu. Tako da je moje sećanje (znanje) na cara Konstantina povezano sa filmom i glumcima.

Naravno da smo išli i u Medijanu, arheološko nalazište carske Konstantinove palate.

I to je uglavnom sve što sam znala o Konstantinu. U socijalističkoj zemlji meni je divovska istorijska ličnost bila vezana za film!!! O tome da je on prvi rimski car koji je uveo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju, bilo je u pozadini mog tadašnjeg istorijskog znanja.

I da, naravno da sam bila ponosna što je rimsko ime za Niš – Naissus, što znači – Vilinski grad.

***

Tek kao starija sam shvatila unikatnost mesta svog rođenja i mladosti. 

Zabavljeni nacionalnom istorijom, kao jedino validnom po naše kolektivno biće, zaboravljamo da je jedan Nišlija, doduše starorimskog porekla, ustanovio hrišćanstvo! Car Konstantin. Da, on jeste Rimljanin, ali balkanski, niški Rimljanin. Naš! Rođenje i detinjstvo obeležavaju život na duge staze. Pa, hajde da vidimo šta je ovaj niški  Rimljanin učinio i za nas, kasnije Srbe!

Dao nam je veru – hrišćanstvo!

Mnogo pre Ćirila  Metodija, Stefana Nemanje i Sv. Save!

***

-      Konstantin Veliki   lat. Constantinus Magnus; 27 . februara oko 272, Nais — 22. maja 337, Nikomedija) bio je rimski car (324—337). Rimski car Konstantin Veliki se preobratio u hršćanstvo nakon što je pobedio u bitci na Milvijskom mostu 312. Milanski edikt je zakonski akt, kojim je proglašena verska ravnopravnost i prestanak progona hrišćana koje je trajalo tri stotine godina. Proglašen je u Mediolanu (današnji Milano) 313. godine.

-    Ćirilo i Metodije, poznati kao Solunska braća, ostavili su neizbrisiv trag u istoriji slovenskih naroda. Rođeni u Solunu u 9. veku, postali su ključne figure u širenju hrišćanstva i pismenosti među Slovenima.

-    Stefan Nemanja je rođen 1113. a umro 1199. godine. Njegov život je ispunio skoro ceo jedan vek.

Dakle, moglo bi se reći da je bar Niš postao hrišćanski u 3. veku nove ere, a ostali tek u 9. ili 10. veku! Treba malo biti i lokal patriota!

Nepravedno je, naravno, što istorijski datiramo hrišćanstvo u ovim krajevima Balkana samo na usko nacionalnom obzorju, te ne veličamo dovoljno činjenicu da je jedan balkanski Rimljanin, Nišlija, promenio ceo svet uvevši hrišćanstvo kao zvaničnu veru.

***

Zašto Zapad prećutkuje činjenicu da je Konstantin rođen i odrastao u Nišu?

Ovo pitanje traži razjašnjenje. Razlozi zbog kojih se na Zapadu često ne naglašava da je Konstantin rođen u Nišu nisu u prikrivanju, već u različitim istorijskim okvirima tumačenja.

Ključni razlozi:

1. Anahronizam savremenih država
   U vreme Konstantina nije postojala Srbija, niti Vizantija u kasnijem smislu.
• Grad se zvao Naissus,
• bio je deo Rimskog carstva, provincija Moesia Superior.
  Zapadna istoriografija izbegava da antičke činjenice povezuje sa današnjim nacionalnim državama, jer to smatra metodološki problematičnim.
2. Rimski, ne „balkanski“ narativ
   Konstantin se u zapadnoj tradiciji posmatra pre svega kao:
• rimski car,
• reformator Carstva,
• hrišćanski vladar univerzalnog značaja.
  Njegovo poreklo iz provincije često se marginalizuje jer se ne uklapa u centralistički rimski narativ (Rim, Milano, Trir, Konstantinopolj).
3. Kulturna hijerarhija prostora
   Balkan je u zapadnoj svesti dugo percipiran kao:
• periferija,
• granični prostor,
• „kasni“ učesnik evropske istorije.
  Iako je upravo Balkan dao veliki broj rimskih careva, ta činjenica se često svodi na fusnotu.
4. Vizantija kao „drugi“
   Konstantin je osnivač Konstantinopolja, ali Zapad ima ambivalentan odnos prema Vizantiji, koju je dugo:
• posmatrao kao istočnu,
• manje „latinsku“,
• teološki i kulturno drugačiju.
  Naglašavanje balkanskog porekla dodatno bi pomerilo Konstantina iz „zapadnog“ kanona.
5. Činjenica se ne poriče — samo se ne ističe
   Važno:
• Zapad ne negira da je Konstantin rođen u Naissusu.
• Ta informacija postoji u udžbenicima i enciklopedijama.
• Ali se retko simbolički koristi, za razliku od Rima ili Konstantinopolja.

Precizan zaključak

Zapad ne prećutkuje Konstantinovo rođenje u Nišu zato što je ono sporno, već zato što:

• antičku istoriju ne vezuje za savremene nacije,
• preferira imperijalni nad lokalnim narativom,
• i istorijski potcenjuje ulogu balkanskih provincija.

Drugim rečima: Niš nije zaboravljen — ali nije postao simbol, jer simboli nastaju tamo gde se ukrštaju moć, kontinuitet i kulturna samosvest.
Upravo tu prazninu danas popunjavaju lokalne i regionalne reinterpretacije istorije.

***

Prethodni pasus je objašnjenje veštačke inteligencije zašto Zapad prećutkuje činjenicu da je Konstantin rođen i odrastao u Nišu?

Meni je nejasno zašto mi, Srbi, prećutkujemo ovaj važni deo istorijskih dešavanja na našem sadašnjem tlu!

***

Niš kao rana matrica Konstantinove otvorenosti

Hajde da vidimo da li su podneblje u kojem je rođen, grad, okruženje, detinjstvo, moglo uticati na kasniji Konstanov preokret svetskih religijskih razmera.

Ako se Konstantinova odluka da prihvati hrišćanstvo posmatra ne kao nagli preokret, već kao kulminacija dugog unutrašnjeg sazrevanja, tada se Niš — njegov rodni Naissus — može razumeti kao tiha početna matrica te otvorenosti.

Niš krajem III veka nije bio grad jedne vere. Bio je raskrsnica: vojna, trgovačka i duhovna. U njegovim hramovima i svetilištima susretali su se rimski bogovi, lokalni kultovi, istočnjačka božanstva i još uvek krhke, polutajne hrišćanske zajednice. Takav grad ne uči dogmi, već razlikovanju. Ne zahteva veru, već slušanje.

Konstantin je u Nišu mogao rano naučiti da religija nije samo lični odnos sa božanskim, već jezik moći, legitimiteta i zajednice. U svetu u kome se carevi još uvek oslanjaju na Jupiterovu naklonost, ali vojnici i građani već šapuću drugačija imena Boga, mladi Konstantin odrasta u prostoru gde se staro i novo ne isključuju, već sudaraju i prepliću.

Niš, kao balkanski grad Carstva, nosio je i iskustvo granice: između centra i periferije, Rima i Istoka, poretka i haosa. Na granicama se ne rađaju čiste ideologije, već sposobnost sinteze. Upravo ta sposobnost — da se različiti duhovni tokovi ne uguše, već objedine — kasnije će postati obeležje Konstantinove vladavine.

Naravno, odlučujući trenutak njegove hrišćanske orijentacije ne događa se u Nišu, već daleko od njega, u političkoj drami Zapada i simbolici pobede. Ali možda je upravo Niš bio mesto gde se u njemu formirala spremnost da znak prepozna, da u novom simbolu ne vidi pretnju, već mogućnost.

U tom smislu, Niš nije izvor Konstantinove vere, ali jeste početna škola njegove otvorenosti — grad u kojem je naučio da Carstvo ne opstaje na jednoj istini, već na sposobnosti da se različite istine dovedu u razgovor.

***

Konstantinov monogram

Legende vele da su san, ili nebesko znamenje, preobratili Konstantina u hrišćanstvo.

Neki kažu da je noć pred bitku kod Milvijskog mosta Konstantin usnio san u kome mu se prikazao krst praćen ispisom „pod ovim znakom ćeš pobediti“. Ova vizija je navodno bila jedan od odlučujućih momenata preobraženja.

In hoc signo vinces je izraz koji na latinskom znači "u ovom ćeš znaku pobediti", odnosno prevod grčkog izraza ἐν τούτῳ νίκα. Prema legendi koju navodi Euzebije iz Cezareje je rimski car Konstantin neposredno pred bitku na Milvijskom mostu 28. oktobra 312. ugledao na nebu znamenje hi-ro sa rečima ἐν τούτῳ νίκα, a koje je kasnije protumačio kao poruku da prihvati hrišćanstvo i zauzvrat pobedi u bici. Slogan je kasnije postao popularan u zapadnoj kulturi, dok u pravoslavlju označava veru u Hristosa.

HRISTOV MONOGRAM (Labarum): Znak pobede hrišćanstva nad paganstvom

Ovaj hrišćanski simbol sastoji se od dva početna slava Hristovog imena na grčkom X (hi) i P (ro). Kada su ukrštena, ta dva slova predstavljaju Konstantinov monogram, koji je verovatno bio obeležje vojske cara Konstantina; kada su ispisana jednim potezom i slivena, ta dva slova obrazuju monogramski krst. Hrisotv monogram je bio omiljen pre običnog krsta, latinskog ili grčkog.

Kasnije su uz njega često prikazivana i “apokalipstična” slova koja simbolizuju početak i kraj grčkog alfabeta, alfa i omega.

Hristov monogram je često upisan u krug, simbol Boga i večnosti, ili u venac, obeležje pobede izvojevane Hristovim vaskrsenjem, a pnekad je okruže i anđelima. U Hristovom monogramu su spojeni oblik nekadašnjih Sunčevih simbola i četri strane sveta, jer gornji deo slova P simbolizuje Sunce koje je na vrhu ose sveta, tj. Hristosa.

CAR KONSTANTIN - SA OVIM POBEDJUJEM

Na putu za Rim, Konstantin je doživeo mistično iskustvo nakon koga se otvoreno opredelio za hrišćansku veru. Po Laktanciju, čiji je spis „O smrti progonitelja“ nastao već oko 317/8. god, Konstantinu je u snu, u noći koja je prethodila bici kod Milvijskog mosta, naloženo da na štitove svojih vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu tako da formira hristoram. Po Konstantinovom biografu episkopu Evseviju Cezarejskom, koji je carevu biografiju sastavio nešto posle 337. godine, car mu je lično i pod zakletvom nekoliko godina kasnije ispričao čitav događaj. Po Evsevijevoj priči u Vita Constantini, car se molio Bogu koga je poštovao i njegov otac i narednog dana na nebu, iznad sunca, Konstantin i njegova vojska su ugledali svetlosni krst sa natpisom „ovim pobeđuj“ (grč. τουτο νικα). Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi vojni steg u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova Χ i Ρ u vidu Hristovog monograma. Nakon toga, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru.

Kasnije se Konstantin Veliki pojavio kao posrednik i sazvao je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine. Na početku zasedanja obratio se saboru apelujući na slogu.

 

 

 

***

Hristov monogram je postao jedan od simbola Niša

Hristov monogram predstavlja jedan od ranih hrišćanskih simbola i vezuje se za rimskog imperatora Konstantina Velikog koji je 280. godine rođen u Nišu, tadašnjem antičkom gradu Naissusu. Njegovu osnovu čine slova ΧΡ – koja označavaju prva dva slova Hristovog imena (grčki ΧΡΙΣΤΟΣ), a sa leve i desne strane nalaze se simboli večnosti -alfa i omega.

Na zidovima ranohrišćanske bazilike u Jagodin mali, u mnogim antičkim grobnicama otkrivenim na teritoriji Niša, kao i u ostacima dve ranohrišćanske crkve na arheološkom nalazištu Medijana pronađene su freske i mozaici sa Hristovim monogramom.

Prikazi ovog hrišćanskog simbola iz IV veka koji su pronađeni u Nišu predstavljaju jedne od najlepših i najočuvanijih u Srbiji i na celom Balkanu. Iz tog razloga je ovaj znak koji simbolizuje početke hrišćanstva u svetu, postao jedan od prepoznatljivih obeležja grada Niša.

Ovaj simbol možete videti u Arheološkoj sali Narodnog muzeja u Nišu, gde je izložen mozaik sa arheološkog nalazišta Medijana kao i na spomen-obeležju Konstantinu Velikom koje je podignuto na početku mosta koji vodi ka Tvrđavi. Spomenik je postavljen je 2012. godine – na jubilej 1700 godina od Konstantinove vizije.