Sličnosti i razlike u književnosti Jasmine Mihajlović i Milorada Pavića (esej)

 

U savremenoj srpskoj književnosti retko se susreću dve poetike koje su istovremeno bliske po dubinskom interesovanju za metafizičko, a različite po načinu na koji to metafizičko nastanjuje jezik i strukturu teksta. Književnost Jasmine Mihajlović i Milorada Pavića deli zajedničku opsesiju snom, sećanjem, znanjem koje izmiče racionalnom poretku, ali ih razdvaja temeljna razlika u tački gledišta: Pavić gradi kosmos, dok Jasmina nastanjuje pukotine u njemu.

Zajedničko tlo: san, mit, skriveno znanje

I Pavić i Jasmina polaze od pretpostavke da književnost nije imitacija stvarnosti već paralelni sistem stvaranja sveta. Kod oboje san nije psihološka epizoda, već ontološki prostor: mesto gde se brišu granice između prošlog i budućeg, živog i mrtvog, ličnog i kolektivnog.

Pavićevi tekstovi — od Hazarskog rečnika do kasnijih romana — oslanjaju se na mit kao strukturu znanja. Mit kod njega ima arhivsku vrednost: on je mapa sveta koja se može čitati iz više smerova. Kod Jasmine, mit postoji, ali ne kao mapa već kao trag — fragment, senka, šapat. Ako Pavićev čitalac ulazi u labirint sa nacrtom, Jasminin čitalac ulazi bez svetla, oslanjajući se na unutrašnji sluh.

Oboje dele i sklonost ka intertekstualnosti, ali dok je kod Pavića ona eruditska i sistemska, kod Jasmine je intimna i često telesna: citat se ne prepoznaje kao referenca, već kao rana ili ožiljak u jeziku.

Razlika u strukturi: arhitekta i hodač

Pavić je pisac konstrukcija. Njegova književnost je arhitektonska: romani su projektovani kao zgrade sa više ulaza, sa jasno osmišljenim pravilima kretanja. Čitalac je pozvan da učestvuje, ali u okviru sistema koji je unapred postavljen.

Jasmina Mihajlović, nasuprot tome, piše iz pozicije hodača kroz ruševine. Njeni tekstovi često odbijaju stabilnu strukturu; oni se grade iz vinjeta, snova, fragmenata, tišina. Forma se ne nameće unapred — ona nastaje iz unutrašnje nužnosti. Tamo gde je Pavićev tekst samosvestan mehanizam, Jasminin je proces, kretanje, disanje.

Jezik: enciklopedija naspram šapata

Pavićev jezik je bogat, ornamentalan, često barokno razgranat. On voli definiciju, katalog, preciznu metaforu koja zatvara značenje u savršeno oblikovanu rečenicu. Njegov stil poseduje sigurnost autora koji veruje u moć znaka.

Kod Jasmine, jezik je krhkiji — ali i opasniji. Rečenice su često kratke, lomljive, sa svesno ostavljenim prazninama. Tišina je ravnopravni deo teksta. Ako Pavić nudi rečnik sveta, Jasmina nudi njegovu izgubljenu stranicu.

Odnos prema subjektu: demiurg i svedok

Jedna od ključnih razlika leži u poziciji pripovedača. Pavić često nastupa kao demiurg — čak i kada se skriva iza lažnih izvora ili izmišljenih autora, prisutna je kontrola, svest o celini.

Jasmina piše iz pozicije svedoka. Njeni tekstovi ne pretenduju na celinu; oni priznaju ranjivost, gubitak, smrt kao temelj pisanja. Subjekt kod nje nije gospodar znanja, već onaj koji preživljava susret sa njim.

Zaključak: dva puta ka istom ponoru

I Pavić i Jasmina gledaju u isto mesto — u ponor između svetova, u prostor gde se jezik sudara sa neizrecivim. Razlika je u načinu prilaska. Pavić gradi mostove, kataloge i mape. Jasmina silazi niz stepenice koje se možda neće vratiti nazad.

Ako je Pavićeva književnost kosmologija, Jasminina je ontologija bola i sećanja. Ako je on pisac sistema, ona je pisac prelaza. Upravo u toj razlici njihova sličnost postaje najdublja: oboje veruju da književnost nije ukras stvarnosti, već njena tajna anatomija.

***

 

Poetike Milorada Pavića i Jasmine Mihajlović: sličnosti i razlike

Uvod

Književno stvaralaštvo Milorada Pavića i Jasmine Mihajlović pripada istom kulturnom i jezičkom prostoru, ali se ostvaruje kroz različite poetološke strategije i estetičke horizonte. Iako oba autora dele interesovanje za metafizičke teme, snovnost, intertekstualnost i problematizaciju linearnog vremena, njihovi tekstovi polaze od različitih epistemoloških i narativnih pretpostavki. Cilj ovog rada jeste da ukaže na ključne tačke dodira i razilaženja između njihove književnosti, sa posebnim osvrtom na strukturu teksta, upotrebu jezika, poziciju subjekta i odnos prema tradiciji.

Metafizički okvir i ontologija teksta

Kod oba autora prisutna je pretpostavka da književni tekst ne predstavlja mimetičko preslikavanje stvarnosti, već samostalan ontološki prostor. Pavićeva proza, naročito u romanima poput Hazarskog rečnika, Predeoa slikanog čajem ili Unutrašnje strane vetra, gradi složene metafizičke modele sveta utemeljene na mitu, apokrifu i alternativnoj istoriji. Ti modeli funkcionišu kao zatvoreni sistemi sa sopstvenim pravilima čitanja i interpretacije.

Nasuprot tome, kod Jasmine Mihajlović metafizičko nije sistemski organizovano, već se pojavljuje fragmentarno, često u obliku snova, vizija, sećanja i tišina. Njeni tekstovi ne nude kosmologiju, već iskustvo granice — između života i smrti, sećanja i zaborava, jezika i neizrecivog. Metafizičko se kod nje ne uspostavlja kao znanje, već kao stanje.

Struktura i narativna organizacija

Jedna od najuočljivijih razlika između dve poetike ogleda se u strukturi teksta. Pavićeva proza je izrazito konstrukciona i projektovana. Njegovi romani često imaju nelinearnu strukturu, više početaka ili krajeva, kao i mogućnost različitih čitalačkih putanja. Takva struktura upućuje na autorovu svest o tekstu kao artefaktu i na poetički koncept „otvorenog dela“, ali u okviru strogo osmišljenog sistema.

Kod Jasmine Mihajlović dominira fragmentarna forma: vinjete, zapisi, snovi i esejski pasaži. Struktura je često asocijativna i ne teži zaokruženosti. Umesto arhitektonskog modela, njena proza funkcioniše kao proces — tekst se gradi iznutra, iz iskustva, a ne prema unapred postavljenom formalnom planu.

Jezik i stil

Pavićev jezik karakteriše bogatstvo leksike, sklonost ka ornamentu, katalogizaciji i preciznoj metafori. Njegov stil ima enciklopedijski karakter i oslanja se na erudiciju, čime se stvara utisak autoritativnog diskursa. Jezik kod Pavića ima funkciju stabilizacije značenja unutar kompleksnog narativnog sistema.

Kod Jasmine Mihajlović, jezik je svedeniji, često eliptičan, sa naglašenom ulogom pauze i tišine. Značenje se ne zatvara, već ostaje otvoreno i krhko. Stil se oslanja na sugestiju, a ne na definiciju, čime se čitalac uvodi u prostor emotivne i egzistencijalne neizvesnosti.

Subjekt i autorova pozicija

Pavićeva književnost često polazi iz pozicije implicitnog demiurga. Čak i kada autor koristi pseudoizvore, izmišljene rukopise ili lažne autoritete, prisutna je jasna kontrola nad celinom teksta. Subjekt znanja kod Pavića poseduje moć organizacije sveta.

Nasuprot tome, subjekt u prozi Jasmine Mihajlović je ranjiv, često sveden na svedoka ili preživelog. Pripovedačka instanca ne pretenduje na celinu, već na istinitost iskustva. Smrt, gubitak i sećanje nisu teme koje se tumače spolja, već iskustva iz kojih tekst nastaje.

Odnos prema tradiciji i intertekstualnost

Oba autora intenzivno komuniciraju sa književnom i kulturnom tradicijom. Kod Pavića je intertekstualnost eksplicitna, sistemska i često enciklopedijska. Tradicija se kod njega rekonstruiše, premešta i fikcionalizuje kao deo velikog narativnog projekta.

Kod Jasmine Mihajlović intertekstualnost je implicitna i lična. Tradicija se ne citira kao autoritet, već se internalizuje i prelama kroz subjektivno iskustvo. Referenca često ostaje neimenovana, prisutna kao senka ili trag, a ne kao citat.

Zaključak

Iako Milorad Pavić i Jasmina Mihajlović dele interesovanje za metafizičke dimenzije književnosti i problematizaciju vremena, njihovi poetološki pristupi se bitno razlikuju. Pavićev opus može se tumačiti kao književnost sistema, konstrukcije i znanja, dok se književnost Jasmine Mihajlović oblikuje kao književnost iskustva, fragilnosti i prelaza. Njihova sličnost leži u zajedničkom uverenju da književnost prevazilazi puku reprezentaciju stvarnosti, dok se razlika ispoljava u načinu na koji se ta nadstvarnost gradi — kao kosmos ili kao pukotina.