UPOREDNA ANALIZA PAVIĆEVOG ROMANA DRUGO TELO I ROMANA PARISKI POLJUBAC JASMINE MIHAJLOVIĆ

Dva tela, jedan izlaz

 

Romani  Drugo telo (Milorad Pavić, 2006) i Pariski poljubac (Jasmina Mihajlović, 2007) pripadaju istom duhovnom trenutku, iako govore različitim jezicima tela i svesti. Njihova bliskost ne proizlazi iz tematske namere, već iz zajedničke nužnosti: oba su nastala u svetu koji je izgubio oslonac, u vremenu posle velikih obećanja, kada se smisao više ne nalazi u sistemima, nego se mora tražiti iznutra, gotovo fizički. 

U oba romana religija je prisutna, ali ne kao doktrina. Ona se javlja kao unutrašnja potreba za orijentacijom, kao pokušaj da se preživi duhovna dezorijentacija savremenog sveta. U Pariskom poljupcu ta potreba poprima oblik onoga što se može nazvati ženskim hrišćanskim Budom: figura saosećanja, sporosti, telesne svesti i brige. To nije religija odricanja, već religija izdržavanja — pokušaj da se svet ne napusti, ali ni da se idealizuje. Nasuprot tome, u Drugom telu stoji Hrist Milorada Pavića: figura raspeća u jeziku i identitetu, Hrist prelaza, razdvajanja, drugog plana postojanja. To nije Hrist crkve, već Hrist ontološke krize, biće koje ukazuje da je telo sveta već napuklo.

Zajedničko im je to što religija u oba romana ne rešava svet, već čuva mogućnost smisla u svetu koji se raspada. Ona je kompas, ne mapa.

Oba romana su i romani lutanja. Gradovi kroz koje se kreću njihovi likovi nisu prostori pripadanja, već prostori umora. Pariz u Pariskom poljupcu nije romantični mit, nego organizam prezasićen iskustvima: hranom, umetnošću, arhitekturom, informacijama. Telo u tom gradu reaguje simptomima — umorom, gađenjem, preosetljivošću — jer više ne može da primi sav višak sveta. Gradovi Drugog tela su pak senoviti, metafizički prostori prelaza, mesta gde identiteti klize i gde se stvarnost prelama u paralelne ravni. I u jednom i u drugom slučaju, lutanje nije turističko, nego egzistencijalno: likovi ne traže znamenitosti, već izlaz.

Vreme u oba romana ponaša se slično. Ono nije linearno, ne gradi zaplet, ne vodi ka razrešenju. To je vreme zastoja, produženih trenutaka, unutrašnjih pauza. Takvo vreme ne služi istoriji, nego svesti. Zbog toga su oba romana bliža meditaciji nego naraciji; oni ne pričaju priču da bi stigli negde, nego da bi ostali budni.

Posebno je značajno to što oba romana odbijaju ekstremne pozicije savremenog duha. Ironija u njima ne poništava religiozno, niti religiozno guši ironiju. Vera je lišena fanatizma, a sumnja lišena nihilizma. Taj krhki balans omogućava da se govori o duhovnom bez patetike i o savremenom bez cinizma.

U oba teksta prisutan je i motiv drugog plana: paralelne stvarnosti, unutrašnjeg sloja postojanja. U Pariskom poljupcu on se javlja kroz telesne senzacije, unutrašnje monologe, osećaj da grad ima energetsko i skriveno lice. U Drugom telu taj drugi plan je eksplicitan — drugo telo, druga ravan, mogućnost postojanja izvan vidljivog sveta. Razlika je u izrazu, ne u suštini. Mehanizam je isti: svet kakav jeste nije dovoljan.

Na dubljem nivou, oba romana ispituju i dva epistemološka puta: muški i ženski. Ne kao sukob, nego kao razliku u pristupu smislu. Muški put teži konstrukciji, mitu, vertikali; ženski put iskustvu, kontinuitetu, brizi i telu. Zato se „ženski hrišćanski Buda“ i Pavićev Hrist mogu čitati kao dve figure istog pitanja: kako povezati transcendenciju i svakodnevicu, bez gubitka ljudskosti.

Na kraju, oba romana su knjige zamora, a ne eksplozije. U njima nema revolucionarne energije, već postkrizne svesti. To su tekstovi pisani posle kraja velikih narativa, ali ne i posle etike. Oni ne nude spasenje, ali nude ravnotežu; ne obećavaju budućnost, ali odbijaju beznađe.

Pariski poljubac ostaje u telu koje još trpi, pamti i oseća.
Drugo telo prelazi u svest koja se odvaja i posmatra.

Zajedno, oni čine jednu celinu: dva tela iste potrebe za smislom.
Ne odgovor na pitanje sveta, već insistiranje da pitanje još ima smisla postaviti.